Ovo je ispovest jedne žene koja se gorko kaje jer nije pozvala majku kada je trebalo, a sada je već kasno.
- Nekada sam imala podešen podsetnik da zovem mamu svake nedelje. Često nisam, a ona nije imala naviku da zove mene. Nije želela da se "meša" preterano u našu svakodnevicu, a i zadržala se ta stara navika "štednje", jer su međugradski pozivi ranije bili skupi. Mobilni koji sam joj kupila imao je dosta besplatnih minuta, ali nikada nije ostavio preteran utisak na nju i retko bi se setila da ga napuni. Ako bi mi i (jednom u "ko zna kada") iskočio na ekranu taj broj, bilo je to da nam javi da je ostala bez fiksnog i televizije nakon oluje, da ne brinemo.
Međutim, kad god bih je nazvala, obradovala bi mi se i vodile smo vedre i optimistične razgovore, pričale o politici, knjigama i časopisima. Ponekad bi mi pričala o svojim komšijama. Trudila sam se da suzbijem svoju užasnu naviku i ne prekidam je, a i kada bih je prekinula, puštala me je da nastavim da pričam. Sa druge strane uvek sam mogla da čujem besprekorne i mudre rečenice, bez digresija.
Nikada nije postavljala lična pitanja, niti me je pitala zbog čega je ne zovem i ne posećujem češće. Uvek sam se pozivala sama kod nje, a kada bih stigla, bilo joj je drago što me vidi, iako me je terala da joj pomažem u bašti i dvorištu. Čak i onda kada sam se izgubila na putu do Vermonta i stigla satima kasnije nego što je planirano. Ne mogu da se setim da me je ikada prekorevala zbog mojih loših osobina ili životnih iskustava, osim u šali.
Kada padne mrak, družile smo se ili čitale u dnevnoj sobi pored peći na drva. Ometala bih njeno čitanje svojim razmišljanjima ili bih joj pokazivala fotografije na telefonu. Bila je srećna što me ima i što gleda kako odlazim i vraćam se njenom precizno uređenom životu.
Ipak, bila je odlična u pisanju pisama i i-mejlova i uvek je slala detaljne i zabavne odgovore, kad god bih se setila da joj pišem. Poslednji mejl koji mi je napisala, bio je odgovor na moju poruku o gubitku deteta porodičnog prijatelja, na koji joj nisam odgovorila ponovo.
Kada je pronađena mrtva prošlog februara, iz nepoznatog razloga ali verovatno povezanog sa srcem, shvatila sam da je nisam zvala tri nedelje. Smešno je reći, ali - pozovite vašu majku! Ako je imate i želite da budete u kontaktu sa njom, odmah je pozovite. Makar i jednom nedeljno. Pogotovo ako odlažete to kao ja ili čekate da se "nakupe" dobre vesti, neki uspeh, događaj ili da se približi neki praznik. Pozovite radi razgovora. Pozovite oca ili sestru, dragog prijatelja koji vam je kao porodica.
Danas sam šetala šumom i poželela sam da je pozovem. Propustila sam toliko prilika. Nismo bile majka i ćerka za koje biste rekli da su najbolje drugarice, ali smo bile iskrene prijateljice. Kako je čudno izgubiti mali, ali ogroman sat proveden nedeljom u razgovoru sa njom. Kako se bliže drugi po redu praznici bez nje, pitam se zbog čega se osećam prazno. Ponekad poželim da saznam više o fotografiji iz prošlosti, čujem sve o snežnoj oluji u njenom gradu ili o porodičnim dramama. Ima nešto sveto u najobičnijem ćaskanju, koje obavimo idući sa jednog mesta na drugo.
Sada ozbiljno: Možda bi trebalo da odvojiš vreme u nedelju i pišeš svojoj majci. Za razglednicu ili čestitku je potrebno nekoliko minuta i markica. Zabavno je kupiti je, napisati rečenicu-dve i ubaciti je u sanduče. Mogla bi da završi na njenom frižideru, a ima li veće časti od toga? - napisala je Emili Gordon u ispovesti za strani portal.
(Kurir.rs/A.M./HuffPost)
Bonus video: