Pre osamdeset godina, japanska carska mornarica izvela je zadivljujući podvig, osakativši američku mornaricu usidrenu u Perl Harboru.
Operacija je bila krajnji neuspeh.
Da li sam sebi kontradiktoran? Nimalo. Japanski Kido Butai, ili udarna snaga nosača aviona, prešla je hiljade kilometara da bi se približila Oahuu, gde se nalazila pacifička flota SAD – glavna prepreka planovima osvajanja japanskog militarističkog režima u Jugoistočna Azija i zapadni Pacifik. Flotu admirala Čuičija Naguma činilo je šest nosača flote, kombinovano vazdušno krilo koje broji 450 borbenih aviona svih tipova, i pratnja bojnih brodova, krstarica, razarača i pomoćnih jedinica kako bi se avionima obezbedila zaštita, zalihe i podrška.
Prebacivanje takve snage iz japanskih domaćih voda na Havaje bio je monumentalan zadatak. Flota je razvukla svoje logističke veze do tačke preloma. Ali u taktičkom smislu je ipak uspelo. Dva talasa lovaca, torpednih aviona i obrušavajućih bombardera naletela su na svoje mete ujutru 7. decembra 1941, na datum za koji je predsednik Frenklin Ruzvelt prorekao da će „živeti u sramoti“. Devedeset četiri broda američke mornarice bila su tog dana u Perl Harboru, ali su prioritetni ciljevi za Japan bili osam bojnih brodova usidrenih u parovima na ostrvu Ford, usred luke.
Evo kako to govori Semjuel Eliot Morison, istoričar sa Harvarda i veliki hroničar pomorskih operacija u Drugom svetskom ratu: „Pola sata nakon početka bitke, Arizona je bila goruća olupina, Oklahoma se prevrnula, Zapadna Virdžinija je potonula, Kalifornija je nestajala dole, a svaki drugi bojni brod (osim Pensilvanije u suvom doku) je bio teško oštećen." (Srećom, nosači aviona Pacifičke flote bili su na moru 7. decembra, prevozeći avione do aerodroma na drugim mestima u Pacifiku.)
Do 8:25 tog jutra prvi talas napada na Perl Harbor bio je završen. Do tada, Morison svedoči, „Japanci su postigli oko 90 odsto svog cilja — uništili su borbene snage Pacifičke flote“. Japanski avijatičari su takođe demolirali većinu borbenih aviona prisutnih na Oahuu.
„Nikada u modernoj istoriji rat nije počeo tako ubedljivom pobedom. A ipak bih naveo tri razloga zašto je Perl Harbor bio nesreća za imperijalni Japan. Prvo, zato što je Kido Butai bio tako daleko od matične luke, nužno je prekršio strateški princip „kontinuiteta“. Vojni velemajstor Karl fon Klauzevic podstiče komandante da pronađu neprijateljski „centar gravitacije“, ono što neprijateljskom društvu i vojnim snagama daje koheziju. Kada otkriju centar gravitacije i zadaju efikasan udarac u njega, trebalo bi da slete „udarac za udarcem, sve u istom pravcu“ dok neprijatelj ne kapitulira ili više ne može da se odupre.
To je isti princip koji vidite u ringu, kada jedan bokser izbaci drugog iz ravnoteže, a zatim udara više puta dok ne postigne nokaut.
Vojne snage su očigledan centar gravitacije za svakog borca – Klauzevic im daje za pravo – i složio bih se sa oficirima carske japanske mornarice da je Pacifička flota bila centar gravitacije američke pomorske moći na Pacifiku. Međutim, pošto je japanska logistička linija spasavanja bila prenapregnuta, flota nije bila u stanju da se zadrži kod O'ahua dovoljno dugo da zadaje udarac za udarcem sve dok flota i njena prateća infrastruktura nisu ležali u dimećim ruševinama. Niti Kido Butai nije imao dovoljno goriva da ulovi američke nosače na moru ili leže u zasedi dok se ne vrate u luku.
Japan je u decembru udario jedan-dva udarac; nije zadao nokaut udarac, i nije mogao da zada nalet udaraca koji je rezultirao istom stvari. Bojni brodovi su bili ranjeni ili umrli; Američka nosačna avijacija je živela, iako je za sada bila u bekstvu.
Što dovodi do drugog razloga zašto je Perl Harbor bio neuspeh za Japan. Kao što je admiral Čester Nimic uradio kada je stigao na Havaje kasno tog decembra da preuzme komandu nad Pacifičkom flotom, Morison zaključuje da su Japanci pogodili pogrešne mete: „Oni su nokautirali borbene brodove i desetkovali prisutnu udarnu vazdušnu snagu; ali su zanemarili stalne instalacije u Perl Harboru, uključujući radionice za popravku koje su mogle da urade neverovatno brz posao na manje oštećenim brodovima.” (Zaista, većina bojnih kola pogođenih 7. decembra vratila se u službu. Oni su se osvetili kasno 1944. godine, udarajući neprijatelja u bici kod moreuza Surigao na Filipinima—poslednjoj velikoj borbenoj bici dve flote na Filipinima). Niti japanski avijatičari nisu napali elektranu ili gomilu rezervoara za gorivo koji snabdevaju pomorsku stanicu i flotu. Niti su naneli onoliko žrtava koliko su mogli. Na kraju krajeva, rano u nedelju ujutru u luci, mnogi članovi posade su bili na obali i uživali u odmoru i stoga ne u japanskom nišanu.
Flota propada bez suvih dokova, objekata za popravku svih vrsta i obalnih usluga kao što su gorivo i struja.
Kao što je kontraadmiral Bredli Fiske primetio pre jednog veka, baze u stvari dopunjuju uskladištenu energiju koju borbeni brodovi koriste protiv protivnika. To im puni baterije. I kao što je admiral Tomas C. Hart istakao posle napada na Perl Harbor, rušenje infrastrukture bi unazadilo ratne napore SAD na Pacifiku mnogo duže nego što je to učinio napad na borbenu flotu.
Tako su japanski planeri izabrali pogrešne mete za 7. decembar. Flota je možda bila centar gravitacije američke mornarice, ali pomorska stanica je bila neophodna pomoć za borbene poduhvate flote. Ne dobijate jedno bez drugog.
I treće, razmislite o politici Perl Harbora. U filmu Tora! Tora! Tora! (1970) i ponovo u Midveju (2019), holivudska verzija admirala Josorokua Jamamota, vrhovnog komandanta carske japanske mornarice, žali nakon Perl Harbora da „Bojim se da smo sve što smo uradili probudili usnulog džina i ispuni ga strašnom odlučnošću.” (Pravi Jamamoto nije koristio takve poetične fraze, ali je u svojim pismima rekao nešto što prenosi isto značenje. Filmski stvaraoci su jednostavno učinili njegove reči nezaboravnim.)
Razmisli o tome šta je govorio. Amerika je spavala jer nije bila voljna da se meša u strane ratove, ali je bila gigant po tome što se hvalila ogromnim prirodnim resursima i industrijskim kapacitetima. Drugim rečima, to je bio industrijski gigant sa latentnim kapacitetom da od sebe napravi vojnog giganta. I mogao bi da prevede taj potencijal u radnu vojnu moć ako ima dovoljno odlučnosti. Američka ekonomija je bila devet do deset puta veća od japanske. Ne želite da čačkate potencijalnog neprijatelja sa tom ogromnom potencijalnom vojnom prednošću. Pa ipak, Japan jeste u Perl Harboru. To je mobilisalo američki narod i društvo da transformišu latentnu u stvarnu vojnu moć. Njihov bes uperio je tog džagernauta ka carstvu preko Pacifika.
I ratne ozlojeđenosti su gorjele dugo nakon što su puške utihnule 1945. Moja porodica je vojna porodica, a bila je porodica mornarice tokom Drugog svetskog rata. Oba moja dede su bili mornari; jedan je preživeo potapanje nosača aviona. Srećom, preživeo je uprkos tome što je ranjenom saputniku dao prsluk za spasavanje. Zamislite 1987. godine, kada sam se zaustavio ispred kuće bake i dede u Tenesiju u svom prvom autu - crvenoj Hondi! To je bila ružna situacija.
I to je glavni razlog zašto je Japan pogrešio u Perl Harboru. Ne želite da se zaljubite u mišićavog protivnika koji bi se mogao pokrenuti da vas sruši.
Šta je Japan trebalo da uradi umesto toga? Skoro bilo šta drugo. Mogla je izabrati bolje mete da je odlučila da prođe sa napadom. Možda je mogao da stvori trajnu sferu nadmoći u Pacifiku da je dobio dovoljno vremena.
Ili se mogao držati svog predratnog plana igre. Tek 1941. Jamamoto je ubedio vojne vođe da napadnu Perl Harbor. Dugogodišnja strategija mornarice, usavršavana decenijama, predviđala je čekanje da američka Pacifička flota dođe u carsku japansku mornaricu nakon napada na Filipinska ostrva, tada teritoriju SAD. Japanske podmornice i ratni avioni koji su delovali sa pacifičkih ostrva i oko njih bi u više navrata udarali američku flotu na njenom putovanju ka zapadu, smanjujući je na veličinu sve dok japanska flota ne bi mogla da je angažuje i porazi negde u zapadnom Pacifiku - domaćem terenu Japana.
To je bila zdrava strategija.
Umesto toga, japansko rukovodstvo se prepustilo onome što je Morison nazvao „strateškom imbecilnošću“. Taktički sjaj — za koji su japanske oružane snage bile opravdano hvaljene — nije mogao da nadoknadi stratešku nepismenost među višim rukovodstvom.
I zato je Japan propao u Perl Harboru.
Kurir.rs/19fortyfive