Ne možeš zajebati stvar kao što su je - najpre se posravši na Đinđićev grob, potom napravivši čistku ljudi bliskih Đinđiću (Živković i Čeda) - zajebali Koštunica (75%) i Tadić (25%) i onda očekivati da tako zajebana stvar ne dopadne ruku vičnijima zajebanostima takve vrste.
U principu se to i ne može, ali u Srbiji može, zato što mi „možemo i ono što ne možemo“ i zato što je Tadićevu politiku vodio autor napred citirane budalaštine, Plus neke još veće budalesine od njega.
Posle svega, Koštunica se vratio u vekovnu šerpu sarme i ćuti. Šta ga briga. Mission accomplished. Tadić se još nešto batrga, a njegove nade u povratak na vlast podgrevaju isti oni koji su ga belim listićima i glasanjem za Tongu Nikolića strmopizdili sa vlasti.
Politička partija koja odustane od osnivačkih načela - u slučaju DS-a liberalno-demokratskih - ne samo da je osuđena da vodi lošu liberalno-demokratsku politiku nego neće imati nikakvu politiku, a vrlo brzo će se i raspasti. Što se, ako se još neko seća, i dogodilo.
Liberalno-demokratska stranka - u datom slučaju DS - koja, zarad ostanka na vlasti i slasti, napravi triper koaliciju sa ideološki nekompatibilnom strankom - u datom slučaju SPS-om - pa to opravda „spasavanjem“ Srbije, debelo i zaslužuje da se raspadne.
Nešto se ne sećam da se „demokratska javnost“ okupljala pred Prezidencijalnim konakom i uzprotestovala zbog (tada još) puzećeg vraćanja Srbije na fabrička podešavanja. U stvari, ne sećam se ni jednog jedinog protesta - opozicione ne računamo - pred Koštuničinim mutlakom i Tadićevim konakom, a bilo je onoliko razloga za proteste.
Ako se pitate zašto su režimi Koštunice, Tadića i Dačića bili mnogo manje navalentni od Vučićevog i zašto na glave napred pomenutih nije prosuta nijedna od miliona kofa govana koje su prosute na Đinđićevu glavu, znajte da je to zato što rečeni lenjivci nisu talasali, što su igrali za raju i što su se klonili reformi ko đavo krsta. Status quo, bato. Nema potrebe za primenom grube sile.
Tadić nije strmopižđen zbog napuštanja osnivačkih principa i modernizacijskog programa DS-a, nego zato što nije mogao da obezbedi onoliko džakova para, direktorskih mesta i muljatorskih poslova koliko je to „demokratska javnost“ očekivala od njega.
Triper koalicije završavaju kao triper kombinacije, ponekad samo kao triper. Započeti procese konstitucionalizacije, institucionalizacije i postavljanja stvari sa dupeta na glavu, pa odsutati nakon jedne desetine obavljenog posla, i to ne po sili istorijske logike - ona je bila na strani DS-a - nego po diktatu guzice, nužno završava u velikoj nuždi. Tako to ide: kad guzica preuzme stvar, iz nje pre ili kasnije izlazi velika nužda, da ne upotrebim smrdljiviju reč.
Uspenije Visokog Cartsvija Vučićevog je poskidalo folirantske velove i pokazalo pravo lice Srbije, koje nije uopšte lepo, ali tvrd vam stojim da može biti (i verovatno će biti) mnogo grđe. Opet prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.