Vučić i SNS su na vlasti - i tu će, kako stvari stoje, zadugo ostati - iz prostog razloga što nemaju konkurenciju, što jedini imaju neku politiku i što su jedini koji uspevaju da se organizuju, po mom ukusu i previše, ali to je već unutarstranačka stvar.
Pa, naravno, graknuće krugovi dvojke i demokratska javnost, kad je „zarobio državu“ i „uništio“ ostale stranke. Lep primer tupoumnosti. U višepartijskim sistemima cilj svake stranke (bez obzira na boju) i jeste, a i treba da bude, uništenje konkurentskih stranaka - naravno ne fizičko, a i toga je bivalo u Srbiji - mislim na „uništenje“ u smislu smanjivanja konkurentskog političkog uticaja, sve do potiskivanja ispod cenzusa.
Politika je po definiciji permanentni građanski rat nenasilnim sredstvima. Bude tu katkad i nasilnih, ali bože moj, svijet je ovaj tirjan tirjaninu i bla, bla, bla... Tako je to bilo od postanja i tako će ostati do kraja sveta, koji možda i nije tako daleko, a koji će - ako se drugačije ne naredi - verovatno započeti u Srbiji.
U jednoj od mojih polemika s histeričnim srpskim historicima koji ispredaju bajke o zlatnim kašikama i slavnoj prošlosti, napisao sam da se stvarna istorija očituje u njenom rezultatu, tj. sadašnjem trenutku. Narodski rečeno, kako smo radili, tako smo prošli, šta smo tražili, to smo i dobili.
Histerične srpske istorije otvaraju širom vrata deluzijama i pogrešnoj percepciji stvarnosti. Jedna je, naime, stvar „dabogda imo pa nemo“ - jer se može dogoditi da opet imaš - sasvim druga „nemo, a sanjao da si imo“, jer ćeš u tom slučaju imati još manje nego što već nisi imao. Duplo golo, narodski rečeno.
Da ne dužim, kao što je trenutno stanje nekog društva, u datom slučaju našeg, suma pogrešnih izbora i pogrešnih postupaka - dobri pomažu, ali se ne računaju - tako je i trenutna politička situaciju zbir pogrešnih odluka, izbora i postupaka. Iako je politika lažovska disciplina, tu nema laži, nema prevare. What you see is what you get.
Sada dolazimo do „merituma stvari“, pogrešnih odluka, postupaka itd. Da li su, pitam ja vas, DS & Co postupali onako kako bog politike zapoveda, da li su radili na (političkom) uništenju (i eventualnom otpravljanju u ropotarnicu istorije) konkurentskih stranaka, u datum slučaju SPS-a i radikala.
Ne kažem da to nisu priželjkivali, nevolja je bila u tome što su, za razliku od DS-a, SPS-a i radikali bili tvrd orah. Petooktobarski strmopizd s vlasti SPS-a i radikala nije za rezultat imao trenutni raspad tih stranaka. Jeste se socijalističko i radikalno članstvo osulo - neki su prešli na pobedničku stranu - ali ni jedno ni drugi nisu bacili peškir u ring. Jok. Nastavili su da se sa istom odlučnošću bore i u opoziciji.
A DS sa JexS-om Tadićem na čelu im je - mimo svake političke logike - svojski pomagao da se vrate na vlast. SPS-u „istorijskim“ pomirenjem po Ćosićevom nalogu, koje su Tadić i Dačić overili basketom, mada lično mislim da bi efektnije bilo da su naguzili kosu. Opet prekardaših. Kraj serijala u sutrašnjem broju.