Glumica Hristina Popović otvorila je dušu i otkrila zbog čega se skriva od ljudi i ne pokazuje im svoju pravu stranu, šta je zabrinjava kod odrastanja ćerke i šta joj je pomoglo da se izbori sa sumnjama i stekne samopouzdanje.
Zahvaljujući brojnim preispitivanjima, počela je iz drugačijeg ugla da se odnosi prema majčinstvu i vaspitavanju ćerke Luče, koju je pre devet godina dobila sa hrvatskim kolegom Bojanom Navojcem (45). O izazovima, odlasku kod psihijatra i prevashodno borbi sa sramežljivošću, harizmatična dramska umetnica govorila iskreno i otvoreno.
- Stalno nas uče da se prilagodimo i ja sam to radila. Recimo, sviđa mi se neki frajer, ali shvatam da ne može da prihvati baš svaki deo mene i onda krećem u amputaciju, dok potpuno ne izgubim sebe. Zašto je toliki problem ako se izdvajaš? Pitam jer imam dete i često čujem kako joj kroz osmeh kažu da je drugačija i nastojim da ne upadne u zamku i ceo svoj život se trudi da se prilagodi kao što sam ja to činila, rekla je Hristina i dodala:
- Neko me je baš nedavno pitao: "Pa dobro, jesu li te prihvatili konačno?" Rekla sam: "Ne. "Pita me opet:" Pa kako ne, imaš trideset i nešto?” Ja kažem:” Jes’ vala, glupo, ali ne” (Smeh). Niko me nikada nije prihvatio onako kako je meni bilo potrebno, tako da imam dovoljno ranjivosti da se ogolim i priznam ko sam, već se dajem na komade i onoliko koliko neko može da me svari - izjavila je glumica, koja ne traži toleranciju drugih, već dopuštanje.
- Tolerancija je, po mom mišljenju, tiha patnja. Postoji druga opcija, a to je dopuštanje da neko ima drugačiji izbor od tebe i da ga ne mrziš zbog toga. Mene su mama i tata učili da si ti odgovoran i kriv za sve što radiš, a tek kasnije, doduše 20 godina posle, shvatila sam da si ti zaslužan i za sve lepo što ti se događa. Roditelji su mi fenomenalni, ali valjda su na taj način želeli da me zaštite i nauče da držim kontrolu nad životom prihvatanjem odgovornosti.
Hristina je u porodici, kako tvrdi, naučila i da je, kada više nema efekta oslanjati se na sebe i svoj sud, potrebno potražiti pomoć psihijatra, što rado danas čini.
- Motivacija je moje najbolje oružje, uvek ih imam nekoliko u džepu, za svaki slučaj, ali kada ih ponestane, obratim se školovanim ljudima za to. Mom samopouzdanju dosta je pomoglo i to što sam počela da lagano ispitujem svoje granice i pobeđujem samu sebe. Naime, tokom letovanja s mamom i tek rođenom ćerkom u Budvi, u našoj kući, negde 2014. godine, počela sam da šetam i shvatila da mi to prija, zatim sam instalirala aplikaciju po kojoj jedan minut trčiš najbolje što umeš, drugi pešačiš. Pomislila sam: ”Što neću to moći, evo rodila sam dete, rekli su mi isto da ni to nema šanse da se desi i desila se i predivna je." I tako za dve nedelje boravka na primorju uspela sam da istrčim pet kilometara. Nakon toga dobila sam veliko samopozdanje i zapitala se šta ja to sve mogu. U 33. godini sam promenila život, potpuno sam izbacila psihoaktivne supstance, alkohol na prvom mestu. Nije to išlo uz stil samohrane keve - zaključila je Hristina.
(Kurir.rs/Blic)
Bonus video: