FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Stranka Levog Muda
Kad god nađe za shodno, krle22 mi pošalje SMS odjek i reagovanje na neku od mojih kolumni. Sledstveno je i pre neki dan odjeknuo i reagovao utukom da DS nikada nije bio liberalno-demokratska stranka, naročito ne za vreme Zorana Ðinđića, kad je, saglasno Krletu, bio - pazi sad ovo - „lihvarsko-tajkunsko-imovinsko svojinska“.
Ja nikad nisam ni tvrdio da je Ðinđićeva DS bio liberalno-demokratska stranka, bila je to stranka levog centra - za razliku od Tadićevog DS, koji je bilo stranka levog muda. Tvrdio sam, međutim - a i dalje tvrdim - da je Ðinđićeva namera bila da državu Srbiju iz stanja viševekovnog mačjeg jebališta transformiše u liberalnu demokratsku državu.
Šta to znači? To znači stvaranje fleksibilnog, ali stabilnog institucionalnog okvira koji strankama omogućava da kad se uspentraju na vlast, stvari i poslove uređuju u skladu sa svojim ideologijama, ali koji ograničava manevarski prostor svim ekstremizmima i kretenizmima.
Šta pisac zapravo hoće da kaže, pokazaćemo na primerima iz svakodnevnog života. Nije, recimo, bio problem, bar ne nerešiv, što je na vlasti bio Koštunica i što je promovisao svoju građansko-nacionalističku politiku (iz čije je guzice virio struk praziluka). Problem je što je (nekažnjeno) prisvojio pravo da Raduloviću otima, a Miškoviću daje „C market“.
Idemo dalje. Problem, bar ne nerešiv, nije bila ni Tadićeva ni Krletova politika, a još bi manji problem bio da su Tadić i Krle znali šta im je politika. (Cinik će reći: ima ko je znao.) Problem je, međutim, bio - i to ogroman - što je Tadićev DS ladno dozvolio Guzijanu da iz državne kase plati otkupninu za onog Kovačevića.
Najveći pak problem je bio to što se tom skandaloznom zgodom „demokratska javnost“ i Krugovi Dvojke nisu protestno okupili ispred Prezidencijalnog konaka i zahtevali da Tadić Jeremiću promptno da ostavku i da ga prepusti organima gonjenja. Ne da nisu usprotestovali, nego ni mukajet. Oglasila se samo nekolicina usamljenih uzbunjivača, među njima i glas moje malenkosti.
Ja sam tu građansku indolenciju i masovnu toleranciju političkog kriminala ovako prokomentarisao pajtašima u mojoj kafanici. „Pa, znate kako“, rekao sam pajtašima, „prosečan građanin Krugova Dvojke ovako računa - jbg, i meni se može dogoditi da odem u Ameriku i da tamo umlatim nekog studenta, pa će Guzijan i meni platiti otkupninu iz mardelja. Što da talasam.“
Vratimo se sad na „lihvarsko-tajkunsko-imovinsko-svojinsku“ prirodu Ðinđićevog DS. Ne kažem da lihvari, tajkuni, imovinci i svojinci nisu imali veliki uticaj na tadašnju politiku, ali pokažite mi zemlju u kojoj ga nemaju. S tim što je u liberalno-demokratskim državama manevarski prostor ograničen i lihvarima i tajkunima, kojima se u takvim državama, zauzvrat, ne može dogoditi da im premijer otme „C market“, a da onog kome je „C market“ poklonjen kidnapuju kriminalci. Krle, ne oklevaj s komentarom.