Nakon što su se izborili sa smrtonosnom bolešću, veliki broj stanovnika Konga sada mora da se bori i s velikim predrasudama o toj epidemiji
Medicinska sestra iz Konga Gilen Masika Mulindva nije zabrinuta kad uplakane bebe prigušuju glasove onih koji su preživeli ebolu u njenoj grupi za podršku.
Za Mulindvu - koja je i sama preživela opaku bolest - oni su moćan simbol novog života nakon tragedije koju je preživela njena zajednica, i način da se ospori stigma koja okružuje smrtonosnu bolest u Demokratskoj Republici Kongo.
Borba
- Mnogi još veruju da mi preživeli ne možemo da imamo decu, ili da će, ako ih dobijemo, ona biti deformisana. Tako da će dobro zdravlje vaših beba govoriti samo za sebe - rekla je Mulindva na sastanku u svom rodnom gradu Butembu u istočnom Kongu.
Ona smatra da preživeli imaju ključnu ulogu u borbi protiv bolesti i dezinformacija koje je okružuju.
Mnogi od preživelih od ebole borili su se da se vrate u svoje nekadašnje živote jer se suočavaju sa strahom od bolesti, dugoročnim zdravstvenim problemima i neočekivanom stigmatizacijom od strane svojih porodica i komšija. Neki od njih su čak optuženi da su lažirali svoju bolest kao deo šeme zarade u dosluhu s lokalnim zvaničnicima - sumnja je povezana s novcem od strane pomoći koji je donela ebola.
Medicinski brat Muhiva Maheše Mululu (56) vodi udruženje preživelih koje pokriva istočne gradove Bjakato i Manginu, gde je zaraza počela 2018. godine U ranim danima epidemije ove bolesti, Mululu je skrivao ljude koji su imali simptome, ali su se plašili da idu u centre za lečenje jer su ih videli kao mesta gde ljudi idu da umru. Onda mu je pozlilo.
Kad je odveden u centar za lečenje, njegovi prijatelji i komšije su palili gume u znak protesta, zahtevajući njegovo momentalno puštanje.
- Kad mi je krenulo nabolje, zahvalio sam se jednom od lekara u centru. On se nasmešio i rekao mi da treba da prenesem poruku o tome čemu sam ovde svedočio svim onim ljudima koji su zapalili gume - priseća se on.
- Rekao mi je: „Ljudi su protestovali. To pokazuje da ste lider u svom komšiluku. Kad izađete iz centra za lečenje ebole, morate da odete i svedočite o stvarnosti onoga što ste iskusili ovde, ovo može spasti živote“.
Mnogi od preživelih pacijenata kažu da su se suočili sa neočekivanom izolacijom i da su ih porodice i zajednice potpuno izopštile.
Kao rezultat toga, oni su se mobilisali da podržavaju jedni druge i grupe poput one koju vodi Mulindva, medicinska sestra iz Butemba, pojavile su se u gradovima koji su najteže pogođeni uzastopnim izbijanjem ebole.
Mulindva je morala da se preseli nakon što je njen dom napadnut i njena deca su maltretirana jer se razbolela.
- Psihološki, to je jako teško uticalo na mene... bez porodice, bila bih zaista usamljena - rekla je ona.
Užas u porodici
Mervij Agasa (25) takođe je morao da se odseli iz svog doma. Kad je otpušten iz centra za lečenje, majka ga je naterala da prenoći u pomoćnoj zgradi.
- Mama mi je rekla da više nisam njen sin, da samo dolazim iz mrtvih. Mnogo me je bolelo - rekao je Agasa, koji sada živi u osnovnoj drvenoj kući pored reke u Beniju.
U jednom trenutku je postao toliko očajan da je pomislio da se pridruži vojsci Konga ili nekoj od oružanih grupa koje deluju u toj oblasti, nadajući se prevremenoj smrti.
Ali nakon što se oporavio, dobio je posao da brine o drugima - nešto što mu je donelo utehu. Kad su u oktobru prijavljeni novi slučajevi ebole, Agasa i drugi preživeli su išli od vrata do vrata da kažu ljudima o bolesti, prikupljajući podatke o smrtnim slučajevima i proveravajući moguće obolele kojima je bila potrebna hospitalizacija.
Kahindo Sifa Bahati (Tomson Rojters fondejšen)