Igor Milanović je sinonim za ovdašnji vaterpolo. I jugoslovenski i srpski. Osvojio je sve što se može osvojiti, ušao u „Kuću slavnih“, njegovo ime je zlatnim slovima upisano u našoj sportskoj istoriji. Iako mu u bazenu nije bilo ravnog, uvek je nalazio vremena i za neke druge, jednako važne stvari u životu.
Voleo je da izlazi i da uživa u svemu što hedonizam i mladost podrazumevaju. Bio je, što bi se u žargonu reklo, prava gradska faca. Uvek je rado viđen u društvu lepšeg pola, a pominjala su se i neka vrlo poznata imena. Na primer, još jedna legendarna gradska faca, Branka Katić. Bilo je to burnih devedesetih godina.
U jednom intervjuu Igor je priznao da je popularnost, koja je počela sa devetom decenijom prošlog veka, u nekom trenutku počela da mu smeta jer je, kaže, često bilo puno laži i preterivanja.
‒ Srećom, tada nije bilo paparaca. Vaterpolisti su bili popularni kao košarkaši. Sada kad premotavam film, setim se kako nisam mogao ulicom da prođem, jer su ljudi prilazili, hteli autogram, fotografiju...
Nekako u to vreme zaljubili smo se u film „Mi nismo anđeli“. I u Branku Katić. I proslavljeni vaterpolista zaljubio se u jednu od naših najomiljenijih glumica. Oboje odrasli na Novom Beogradu, ona nekoliko godina mlađa... Kako je Igor i sam rekao, tada nije bilo paparaca, a ni ovoliko medija, pa su mogli da uživaju bez brige. Za njihovu ljubav se znalo u gradu, iako oni o tome nikad nisu pričali. Oboje su u međuvremenu uplovili u neke druge priče, postali roditelji... Njihova se veza završila ljudski, pa i danas Igor o Branki govori u superlativima.
‒ Sa Brankom sam u dobrim odnosima. Kad god se vidimo, srdačno se pozdravimo. Bili smo u lepoj vezi, lepo smo se i razišli... Branka je srećno udata, upoznao sam i Džulijana, njenog supruga, imaju dva sina, ja dve ćerke, pa su nam se deca igrala na slavi kod zajedničkog prijatelja. Lepa priča, ostala do danas.
kurir.rs/alo
Bonus video: