Kraj aprila 1992. godine većina fabrika namenske industrije koje su ostale pod kontrolom Hrvata i Muslimana našla se pod blokadom. Sektor za vojnoprivrednu delanost još znatno ranije ukazivao je Generalštabu Jugoslovenske Armije na moguće posledice ako paravojne formacije okupiraju preduzeća u kojima se nalazilo već plaćeno oružje, gotovo ili delimično gotovo naoružanje, i zašto nisu bile donete konkretne odluke da ono bude izvučeno na sigurnu lokaciju.
Inače nije su tu radilo o osnovnim sredstvima tih preduzeća koja nisu bila u vlasništvu JNA i za koja se u nekim neratnim situacijama nije mogla izvršiti dislokacija. U ovom slučaju najbitnije pitanje je bila vojna imovima. Vrednost gotovih proizvoda iznosila je 704 miliona dolara, od toga je već bilo plaćeno 80 miliona.
Od trenutka kada je načelnik generalštaba dao nalog za izvlačenje sa tog prostora , u periodu od mesec dana izvučene su bile značajne količine sirovina, repromaterijala i municije. Ono što je bio najveći problem jeste što se neopravdano dugo čekala odluka na izvlačenju gotovog naoružanja iz nekih namenskih fabrika. To je bio povod i za neuspleu akciju pod naizvom "Sektor", koja je propala upravo zbog neodlučnosti, koja je često u istoiriji ratovanja bila vrlo kobna po neke armije i ratne operacije.
ova priče počinje sredinom meseca aprila kada je u Generalštab bila stigla informacija o stanju u fabrici Bratstvo Novi Travnik gde se nalaze gotova artiljerijsko raketna sredstva u kakvom su stanju, kavko je obezbeđenje fabrike, koliko ima goriva, transportnih sredstava, da u nesporednoj okolini nema oružanih formacija, već samo veštačkih prepreka i drugih bitnih informacija za opservaciju.
U samoj fabrici se nije obavljala redovna proizvodnja. Skoro svi Srbi inžinjeri i tehničari su bili pobegli. Stvorili su se svi uslovi da se iz fabrike izvuče naoružanje, koje je moglo da dođe u ruke paravojnih formacija. Služba bezbednosti bila je nosilac operacije izvlačenja tehnike. Odlučeno je da zbog tajnosti iz akcije budu isključeni svi čije prisustvo je bilo nepotrebno. Službi bezednosti dostavljeni su bili podaci o fabrici i sredstvima koja je trebalo izvuči.
Inače za to vreme komandant Druge vojne oblasti Milutin Kukanjac vodio je razgovore o toj fabrici sa muslimanskim i hrvatskim funkcionerima i da je postignut napredak i očekuje konkretne rezultate. Naravno od toga nije bilo ništa i faktički komandant Druge vojne oblasti bio je prevaren.
Planerima akcije "Sektor" dostavljene su informacije o sledećim tipovima naoružanja: Sopstvenim pogonom može da se kreće 22 vozila od toga 8 lansera tipa ORKAN, dva vozila baterije Orkan i 12 lansera OGANJ, potrebno je bilo poslati 28 teretnih vozila za vuču 4 top-haubice 152 mm NORA-A, 18 haubica 122mm D-30J i 6 topova TON kalibra 100 mm, 14 transport, 27 protivavionskih topova 23 mm GŠ, 90 lakih minobacača 120mm M 75, 13 lakih minobacača 82 mm M69A, 52 minobacača 60mm COMANDO, poligonske i ispotono-merne opreme.
Pod pretpostavkom da je razmak između vozila u pokretu iznosio 50 m, cela kolona bi bila dugačka 3.200 metara.
U slučaju da je bilo nemoguće izvući tehniku trebalo bi pristupiti onesposobljavanju opreme uništavanjem upravljačkih sklopova i agregata.
Oda tad više niko ništo nije znao. Kako piše general Milorad Dragojević u svojoj knjizi "Razvoj našeg naoružanja VTI kao sudbina", on je neslužbeno i usmeno obavešten da je operacija pretrpela neuspeh.
Naime, u to vreme kad se specijalna jednica nalazila u vazduhu na putu prema fabrici, dobili su putem veze informaciju da su hrvatsko-muslimanske paravojne formacije ušle u krug fabrike preuzelo komplento naoružanje i zaposle položaje za odbranu. Na takvu eventualnost se nije računalo, pa je operacija je bila prekinuta, jer je bilo nemoguće izvesti.
Kurir.rs/A.Mlakar