Od kraja novembra 2017. godine, kada su Andrej Plenković i ministar veterana Tomo Medved novim Zakonom o veteranima sakrili Registar hrvatskih veterana u državni sef i učinili ga nedostupnim javnosti, Registar je skočio za 7.075 novih imena.
Dakle, već četiri godine broj boraca svakog meseca raste u proseku za oko 150. Svake od ovih godina upisuje se po 1.770 novih. Kada se broj novoregistrovanih boraca podeli po danima, to je otprilike pet dnevno. Još uvek ima ohoho zahteva koji čekaju konačni pečat.
Valjda je samo u Hrvatskoj moguće da masa veterana buja i buja punih 26 godina nakon Oluje i završetka rata. Kada je u februaru ove godine poral Telegram pisao o novim izmenama i dopunama Zakona o borcima, koje je Sabor usvojio letos, a koji su dodatno relaksirali put ka priznavanju statusa boraca i invalida prethodnog rata , bilo je jasno da će to trajati u nedogled.
Zapalila ga je ova vlast kako bi zacementirala podršku boračkih udruženja, uprkos tome što svi pri zdravoj pameti smatraju totalnom glupošću da se hiljade ljudi nakon trideset godina odjednom mogu da sete da su branili Hrvatsku tokom rata.
Ali kada uklonite branu, voda će teći. I tako smo omogućili ovu šalu, koja će i dalje bez kraja zgušnjavati prvobitni – već dovoljno ludi broj od pola miliona branilaca. Da je neko hteo da prijavi da je u NOB-u učestvovao tek sedamdesetih godina prošlog veka, dakle tri decenije posle Drugog svetskog rata, pomislili bi u tom sistemu da je prosto lud. Ali u modernoj Hrvatskoj moguća su svakakva čuda i to je to.
A ovo potpuno otupelo društvo o tome ćuti i eventualno grli bradu uprkos tome što Zakon o boracima, kakav imamo, finansira čitav niz prava ne samo pravih boraca i njihovih porodica već i onih od juče i danas.
Ova prava su ovog leta znatno povećana i proširena. Svako može da pogleda u zakon koji ovde ne provodim sat vremena nabrajajući. Ali žao vam je svakoga ko o tome piše jer će ga steći kletva da je protiv Hrvatske, za agresora i protiv borbe za slobodu.
Ali hajde da se zapitamo ko su ljudi koji 1996, 1997, 2003. ili 2005. godine nisu prijavili nadležnima da su bili branioci. Gde su oni bili do sada da se ipak probude tri decenije i zavape da su oštećeni? I kako su mogli da objasne bilo kome osim medvedu Tomiju otkud taj jaz u samospoznaji, za koje vreme su njihova deca imala najmanje 30 godina?
Ako ćemo se igrati sa stvarima koje inače ne bismo smeli da se igramo, možemo samo da nagađamo da su ovi novi defanzivci morali da skinu uniforme odmah posle rata i da se presele na vrh Dinare ili emigriraju u Mejn da love jastoge.
Ili nikad nisu čuli da zahtev za ostvarivanje boračkih prava mogu poslati bilo kojem od više od 1.300 boračkih udruga registriranih u Hrvatskoj? Ili ne gledaju televiziju, a ne znaju ni ko je Josip Đakić. Ili je onih 7075 svi nepismeni, pa nisu znali da popune formulare.
Ili je možda stvar u tome što su tek sada uspeli da ispeglaju dva svedoka koji će pred Medvedovim komisijama izjaviti da su sa njima napali neprijatelja u Vukovaru ili gudurama šibenskog zaleđa. Ili su samo Medved i ova skupštinska većina ultraliberalnim novim zakonom iz 2017. otvorili prostore nesputanoj patriotskoj mašti, koja je do tada bila malo škrtija.
Pa su se neki, toliko kasnije, usuđivali da naglo pomisle da su oni ne samo branioci nego, u stvari, čak i dobrovoljci. Ministarstvo odbrane je Indekus odgovorilo da su "od marta prošle godine status boraca stekla 3.003 lica, od kojih je 2.559 dobrovoljaca". Vidite, vidite, ovde dobrovoljci čak češće pate od tridesetogodišnje sinkope nego "obični" veterani.
Nije ni čudo, kako kaže Fred Matić, da se u Vukovaru isplaćuje 6.000 boračkih penzija, a grad je branilo 1.803 ljudi. Nije se bez đavola digla gužva oko zatvaranja Registra boraca. Za nekoliko godina mogu se udvostručiti. I sve po zakonu. Pa onda je i to u redu. Jer, kakvo je društvo, takvi su njegovi zakoni, od toga se ne može pobeći.
Kurir.rs/Telegram.hr