SRPSKI PILOT U STRANOM AVIONU LETEO PREKO SRBIJE I ZAPLAKAO Dobro veče, Beograde! Istinita priča o ljubavi prema napuštenoj zemlji
Pilot, poznati novinar i di-džej Zoran Modli podelio je sa svojim slušaocima i pratiocima na društvenim mrežama jedno pismo koje je dobio od pilota srpskog porekla koji je posle dužeg vremena leteo nad Srbijom.
Priča o pilotu, Aleksandaru Jovanoviću, ispričana pre više od dve decenije, ostaće zauvek zabeležena kao možda najdirljiviji susret mladog čoveka koji je teška srca napustio svoj dom u rodnom Mladenovcu. Naime, tada još mladić i početnik u pilotskom poslu, javio se pismom Zoranu Modliju, koji je isto pročitao u etru tokom emitovanja popularne radio emisije "Zair", a koja je kasnije našla svoje mesto i na Modlijevom blogu.
Pismo koje je mnoge dotaklo pravo u srce postalo je pravi hit na Fejsbuku. Ujedino je mnoge. Ljudi su se lako pronašli u rečima tada mladog pilota Aleksandra Jovanovića.
Ja mu se predstavljam punim imenom i poreklom, a on kaže, “Želim ti, zemljače, da još 30 godina letiš uspešno iznad srpskog neba, živ bio."
Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikako ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je ognjište napušteno, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti. Moja Srbija, veličanstvena u noći, obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice. Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja. Srpsko proleće miriše.
Moje srce želi napolje iz grudi. Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi. Ipak sam zbog toga srećan, jer to me razlikuje od ostalih Evropljana. Još uvek sam u stanju da patim i plačem kada mi je do toga. To je naša snaga. Mi nismo zbog toga slabi, mi smo žive duše sa svim vrlinama i manama. Mi znamo da nosimo naše bolove i radosti na našem bedru. To nas čini jačim u poređenju sa ostalim svetom.
Abu Dabi, 12. marta 2000. u dva sata i 15 minuta posle ponoći. Aleksandar Jovanović -stajalo je u pismu.
(Kurir.rs)