Trenutna gasna kriza u Evropi nije nova pojava, Kontinuirano postoji još od 2006 godine, samo za razliku od prethodnih, na ovu je prvenstveno uticala pandemija koronavirusa i veoma duga zima koja je ispraznila skladišta gasa, a većina novca bila usmerena na vakcine i kupovinu zaštitne opreme, a ne nabavku gasa. Kao u onoj priči da nevidljiva ruka sve reguliše na tržištu pokazala se tačnom u nabavci gasa čija cena je astronomski skočila u visine, jer je potražnja postala odjednom ogormna, a ponuda postoji, ali ne u dovoljnoj količni. Naravno politika i igre na relaciji Zapad-Istok je imalo svoj uticaj.
O tome je pisao i preminuli bivši ruski premijer Jevgeniji Primakov u svom delu "Svet bez Rusije? Čemu vodi politička kratkovidost. Na početku poglavlja o energetici pozvao se na izjavu tadašnje državne seksretarke SAD Kondolize Rajs koja je tad izjavila da je glavni izazov Rusije spoljnom svetu predstavlja njena energetska politika. A gde se nalazila EU neko bi pitao, kao treća, a za neke i četvrta sila koja kako se ispostavilo više od deceniju ima njaveću potrebu za ruskom naftom i gasom , kao i da će se potreba i potrožnja energije u ovom slučaju gasa do 2030 svake godine povećavati za sedam odsto uz povećanje ukupnog brutodruštvenog proizvoda za 1,9 procenata godišnje. Posebno se kako piše Primakov predviđa velika potrošnja gasa u EU od 2000. do 230. skoro dva puta, što će zahtevati i povećanje uvoza skoro za četiri puta.
Ono što je zanimljivost, koju Primakov navodi da rusija više od 50 procenata prihoda federalnog budžeta obezbeđuje upravo od izvoza gasa, a prihodi od izvoza gasa obezbeđuju 70 porocenata deviznih prihoda Rusije i 100 procenata rezervnog fonda i Fonda zbrinjavanja.
Geografski položaj glavnih nalazišta sa kojih se nafta i gas dobijaju iz Rusije biće aktuelna i u narednim decenijama, Zbog toga je u initeresu Rusije bilo potpisivanje dugoročnih ugovora o ispruci nafte i pre svega gasa, a zanimljivo je da ni u jeku najvećih kriza hladnog rata isporuka gasa sa Istoka na Zapad nije nikada prekidana. Posle onkončanja hladnog rata bili su postavljeni novi cevovodi, koji su Rusiju povezali sa evropskim potoršačima.
Inače Rusija je tamo od 2006 prešla naglo na tržišni kolosek. Odbila je da snizi cene nafte i gasa, što je posebno izazvalo revolt u članicama Zajednice Nezavisnih Država. Zato je Rusija odlučila za diferencijaciju cena, koja je prisutna samo u prelaznom periodu i veznana je za izvršenje obaveza od strane zemlje-članice ZND po pitanju transporta nafte i gasa preko svoje teritorije.
Pitanje energetske bezbednosti
Šta predstavlja energetska bezbednost? To je pre svega odsustvo jednostrane garancije isporuka, kako se tumači na Zapadu, što se ispostavilo tokom pripreme dokumenata sanktpeterburškog samita "osmorke" 2006. Energetska bezbednost trebala bi da sadrži "trostruku" garanciju: isporuke od strane zemalja-proizvođača, garanciju transporta od strane zemalja preko čije teritorije se on vrši, garanciju potražnje od strane zemalja-potrošača. Svi oni treba da dele odgovornost i rizike za kontinuirano funkcionisanje globalne energetike.
Prelomna 2006.
Ova godina je najznačajnija bila po pitanju energetike. Naime tad su dva događaja uticala na odnose Rusije sa stranim partnerima u oblasti energetike, a koji su izazvali najveći talas napada na njenu politiku. Prvi od njih je kuliminacija u konfliktu sa Ukrajinom, preko čije teritorije je bio postavljen gasovod za izvoz ruskog gasa u Centralnu Evropu i drugi je u odnosu sa stranim operaterom u vezi projekta gasnog poslja "Sahalin-2".
Te 2005 u Ukrajini se dogodila narandžasta revolucija, kada su na vlast došli ljudi koji nisu nimalo bili blagonakloni prema Moskvi, što su govorili u svojim izjavama i antiruskoj politici. Nova situacija odrazila se i na rusko-ukrajinske odnose u sferi energetike. Ukrajina je odbila predlog Gasproma da u nedostatku sporazuma o cenama sedne za pregovarački sto. Gasprom je napre sa svoje strane uputio upozorenje, a zatim prekinuo isporuku gasa Ukrajini, što prema tadašnjem mišljenju Moskve nije trebalo da utiče na isporuku gasa inostranim partnerima. Međutim, kako piše Primakov ukrajinski "Neftogaz" je odlučio da Moskvi stane na žulj i počeo da sebi uzima gas koji je bio namenjen zapadnoevropskim potrošačima. Do obnavljanja isporuka gasa u punom obimu došlo je tek pošto je ukrajinska strana pristala na pregovore i prekinula uzimanje gasa iz gasovoda koji ide preko njene teritorije.
Smanjene isporuke gasa preko ukraijsnke teritoriji ponovile su se i 2008, kada je ukrajinska strana odbila da potpiše dokument o svom dugovanju za uvoz gasa, koje je dostiglo iznos od 1,5 milijardi dolara. Situacija se normalizovala kad je Kijev odobrio potpisivanje jednog takvog dokumenta.
Politika i gas
O tome koliko se politika meša u isporuka gasa govori i kako je Primakov tada napisao gradnja Severnog toka 1 (koji je u međuvremenu završen) a predviša transport gasa rutom dugom od 1.200 kilometara od ruskih gasnih polja da Nemačke. Rusija je u mešuvremenu od tad završila i Severni tok 2. Partneri Gasproma čiji udeo je 51 posto su dva nemačka koncerna i jedna holandska korporacija "Gasuine". Projekt Severni tok sadrži pozitivine momente kako za ruske proizvošače, tako i za evropske potrošače. Prvi je pouzdanost snabdevanja, koja isključivo zavisi od Gasproma kao jedinog proizvođača. Smanjuje se transport gasa kroz Ukrajinu kroz liji deo gasovoda prolazilo je 84 procenta isporuke gasa. Sa gasovodima Severni tok 1 i 2 kupci u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj dobijaju pouzdanog snabdevača, a otvorena je opcija i da se ovom poslu priključe i Velika Britanija, Holandija i Danska. Takođe gasovod ne prolazi kroz zemlje koje bi bile u mogućnosti da politički ucenjuju Rusiju i oduzimaju joj gas. Zbog toga najglasniji kritičari ovog projekta bili su Poljska, Ukrajina i baltičke zemlje, koje us bile lišene ogromne zarade od tranzita i opcije da neprestano povećavaju cenu gasa transporta.
Za EU uprsko svemu kao i za Vašington najbitnija je bila ratifikacija Sporazuma o Energetskoj povelji, koji po mišljenju EU uspostavlja pravila saradnje u oblasti energetike. Poveljom se inače uspostavlja niz važnih principa: podsticanje stranih ulaganja u energetiku, slobodna trgovina energetskim resursima, sloboda tranzita preko gasovoda i mreža... Iako se Rusiji to zamera Norveška jeste potpisla energetsku povelju, ali je nije nikad ratifikovala.
Kurir.rs/A.Mlakar