U subotu uveče po ko zna koji put na sajtovima je osvanuo tekst o tome kako je RV i PVO Vojske Jugoslavije uspeo da pogodi i ošteti jedan F-117A, koji se na našu žalost teškom mukom uspeo da dočepa Nemačke. Priča je svima jasna, ali ovde valja se podesetiti i naša verzija ove priče koju je ispričao pilot ovog taktičkog bombardera.
Kod nas o ovom gađanju pripadnika Trećeg raketnog diviziona 250. raketne brigade opisao u svojoj knjizi „Pad noćnog sokola“ pukovnik ARJ PVO u penziji Slaviša Golubović još 2016. godine
Pisalo se o tome i u drugim knjigama, pa je i tadašnji komandant RV i PVO za vreme rata protiv NATO pakta, general pukovnik Spasoje Smiljanić, u svojoj knjizi „Agresija NATO – Ratno vazduhoplovstvo i PVO u odbrani otadžbine“ piše o pogođenim F-117A i o tome da se jedan srušio pored piste na aerodromu Pleso kod Zagreba, a da je drugi sleteo na aerodrom Butmir kod Sarajeva.
„Pisano je, ali je i sasvim tačno, da je administracija vazduhoplovnih snaga SAD osim oborenog F-117A, odmah posle završetka agresije na SRJ rashodovala 2 aviona F-117A“.
Dvadeset i jednu godinu kasnije dobijamo i javno priznanje penzionisanog potpukovnika i pilota na bombarderu F-117 Čarlija Hejnlajna kodnog pozivnog znaka „Tuna“ da je njegov avion pogođen, ali da je uspeo da se vrati u bazu, sa čime je potvrđeno i da je ova letelica oštećena.
Priča o ovom gađanju opisana je u poglavlju „Nešto između“. istoimene knjige „Pad noćnog sokola“, penzionisanog pukovnika ARJ PVO Slaviše Golubovića. Naime Hejlajnov let se poklapa sa dejstvom ovog raketnog divizionu noći 29. na 30. april što i Hejnlajn spominje u svojoj priči.
U pomenutoj knjizi „Pad noćnog sokola“ na strani 193. spominje se da je 3.rd (raketni divizion) 250. raketne brigade PVO VJ tog 29. aprila zaposeo vatreni položaj u selu Petrovčić, sa koga je 30. aprila u 2.46 časova izvršeno gađanje na cilj. Bilo je to prvo gađanje borbene posluge kojom je komandovao major Boško Dotlić.
„Cilj je bio otkriven na azimutu 60 stepeni, na daljini od 17 kilometara i visini 7 km. Brzo je otkriven i zahvaćen. Brzina cilja je bila 250 metara u sekundi, a parametar oko 4 km. Cilj je praćen ručno po sve tri koordinate. Lansirane su dve rakete sa imenima „Jagodinka“ i „Slavujka“. Prva je zahvatila cilj metodom tri tačke , a druga nije imala zahvat i otišla je putanjom kosog hica. Susret cilja i rakete dogodio se na azimutu 53 stepena i daljini 12 kilometara. Uočena je eksplozija rakete, a nakon toga je isključen visoki napon. Ubrzo se u blizini položaja čula eksplozija. Potvrde i oštećenja, kao i tip letelice koja je gađana nije bilo sve dok nije Hejnlajn progovorio.
„Iako nismo imali potvrdu oštećenja i uništenja cilja, prvo gađanje ove borbene posluge ulilo je dodatno samopouzdanje i na neki način najavilo sledeće uspešno gađanje koje se tako željno očekivalo….“, napisao je Golubović.
Inače, radilo se o obaranju lovca F-16CG 555. avijacijske eskadrile iz baze Avijano. Za komandanta je tad bio postavljen nedavno penzionisani komandant američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Goldfejn.
Igra sa F-117A
NATO pakt je pre otpočinjanja napada na SRJ 1999. u bazu Avijano prebacio 12 taktičkih bombardera F-117A i 10 borbenih aviona za elektronski rat EA/6-B Prowler. Prvi let F-117A nad Jadranom registrovan je bio 25. februara 1999. Radilo se o letelicama iz baze Holoman u Novom Meksiku. Inače let od SAD do Evrope trajao je 14 sati i 45 minuta, što je bio veliki psihički napor za pilote koji su preletali Atlantik sa čestim susretima prostorne dezorijentacije.
Ovi avioni u bazu „Špangdalem“, u Nemačkoj, sleteli su 4. aprila 1999.
Dve eskadrile opremljene ovim letelicama 8. „Black Sheep“ i 9. „Flying Knights“ izvršavale su borbene zadatke na celoj teritoriji tadašnje SRJ, odnosno severno i južno od 44. paralele. Napad na ciljeve je vršen u talasima dva do tri udara za 24 časa. Svaki borbeni let F-117 imao je po dva cilja na svakom letu i po jedan rezervni.
11+11+2
Posle završetka bombardovanja juna 1999. povratak taktičkih bombardera F-117A nije bio uobičajen. Naime, letelice su se vratile u tri grupe u šemi 11+11+2. U svakom eskadronu bilo je 12 aviona F-117A. Uobičajeno je bilo da se preleti izvrše u jednoj ili dve grupe aviona. Prvih 11. poletelo je 25. i 26. juna, druga grupa od njih 11 četiri dana kasnije 30. juna 1999. Poslednja dva vraćena su u bazu Holoman u Novom Meksiku posebno, u odnosu na drugih 11. Ostalo je nejasno i nigde se nije navelo kako su stigli. Da li sopstvenim pogonom ili su rastavljeni i prevezeni transportnim avionima. To je dalo priliku za nagađanja i spekulacije, a očito je da su oba aviona oštećena i da su bili pogođena. Za jedan se sad već zna da je bio drugi F-117 koji je nanišanio 3. raketni divizion.
Autor knjige, pukovnik u penziji, Slaviša Golubović, u knjizi „Pad noćnog sokola“, navodi da postoji mogućnost da su poslednja dva zbog oštećenja pala van teritorije SRJ ili su im delovi pokupljeni i prebačeni u SAD ili su posle sletanja bili toliko oštećeni da se nisu mogli vratiti sopstvenim pogonom. U oba slučaja, to bi značilo da su radarski uočeni i da je po njima dejstvovano.
Špangdalem je sigurniji od Aviana
Sve vreme operacije letelice F-117A bile su bazirane u bazi Avijano na severu Italije. Međutim, zbog velikog broja spotera koji su slikali i snimali avione uočeno je da se na aerodrom ne vraćaju iste letelice, zbog čega je naređeno bilo da se određeni broj F-117 dislocira iz ove italijanske baze i prebaci u Nemačku gde je bezbednost oko aerodroma bila mnogo stroža.,
Hejlajnovo priznanje pojavilo se prošle godine u okviru podkasta “ The Afterburn“. Penzionisani potpukovnik američke avijacije Čarli Hejnlajn, inače pilot na taktičkom bombarderu F-117 sa kodnim pozivnim znakom „Tuna“, ispričao je kako je PVO tadašnje Vojske Jugoslavije (koju on naziva srpska) raketom pogodila letelicu njegovog kolege (čije ime se ne navodi) i koji je iako oštećen uspeo da se vrati u bazu u Nemačku.
Ovde valja naglasiti da iako Hejnlajn priča o drugome, verovatno misli na sebe i da je zapravo to bila njegova letelica. To je česta taktika borbenih pilota koji su za dlaku izbegli obaranje: govoreći o svom kolegi zapravo misle na sebe, jer pod tim vidom skrivanja je najlakše neke priče obelodaniti kad se za to dobije dozvola.
Američki pilot priča da je mnogo stvari ostalo i dalje poverljivo ( u prevodu vojna tajna), ali eto on će otkriti, kako reče, fascinantne detalje o događaju koji se i dalje vodi kao nepotvrđen. U pomenutom tekstu se vidi da je Hejnlajn pre nego što je seo u kabinu F-117A zapravo bio pilot na jurišniku A-10. Interesantno je i da je pilot oborenog F-117A u Buđanovcima potpukovnik Dejv Zelko kodnog imena „Vega 31“ isto bio pilot na jurišniku A-10 „Tanderbolt“.
Hejnlajn spominje da je kao pilot A-10 leteo nad Irakom 1993. kontrolišući poštovanje zone zabranjenog leta koja se protezala od juga Iraka pa sve do predgrađa Bagdada. I da je tom prilikom nišanio neke iračke PVO sisteme i da je osetio dejstvo neprijateljske vatre sa zemlje ali da je prošao nepovređen.
Druga Hejnlajnova borbena misija, a koja je važna za našu priču, je upravo Saveznička snaga (Allied force) odnosno agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju. Od Hejnlajna saznajemo da je pripadao 9. borbenoj eskadrili „Flying Knights“ (Borbeni vitezovi), koja je za vreme intervencije od marta do juna 1999. bila u bazi Špangdalem u Nemačkoj.
On opisuje da su zbog daljine ove baze od cilja, misije bile dugačke i iscrpljujuće da su trajale i po šest sati uključujući tu poletanje i sletanje. Tako saznajemo da je pilotima F-117A od poletanja trebalo dva sata da stignu do avio-tankera da bi napunili gorivo. Inače avio-tankeri KC-135 su leteli iznad Mađarske i pre ulaska u vazdušni prostor SRJ i po izlasku, borbene letelice su dopunjavane gorivom. Zatim je usledila borbena misija koja je trajala od 30 do 45 minuta uključujući tu pogodak cilja i izlazak i vazdušnog prostora SRJ.
Taktički bombarderi, potvrđuje Hejnlajn, nosili su po dve laserski vođene bombe GBU-24 koje su lansirali na zadati cilj. Obično su to bili komunikacioni i radarski centri, fabrike namenske industrije i komandni centri od značaja za odbranu.
Hejnlajn opisuje da su u borbenu misiju kretala dva F-117A koja su dejstvovala po identičnim ciljevima koji su bili udaljeni međusobno oko 20 kilometara. Ono što Hejnlajn ne navodi jeste vremenski okvir kad su ciljevi gađani. Evidentno je da su bombarderi F-117A korišćeni i posle obaranja Zelkove letelice, jer se u nekim satelitskim snimcima, poput napada na fabriku eksploziva Prva iskra namenska, 12. aprila 1999. i napad na elektro mrežu 1. i 2. maja 1999. vidi da su ih izveli upravo F-117A.
Hejnlajn se seća te noći ( on ne navodi koja, a izvor tvrdi da je 30. april 1999.), da je bilo poprilično dejstva protivavionske artiljerije i da su dejstvovale rakete 5V57D na raketnom sistemu SA-3 Goa (Neva) koji su oborili prethodni F117. Spominje se i korištenje drugih PVO raketa. Kojih, to se ne navodi.
Tu sad kreće priča da su F-117A nekada pratili avioni opremljeni za elektronski rat. Hejnlajn navodi da je jedan od glavnih krivaca zašto je oboren Zelko i to što su ovi avioni ostali bez podrške letelica za elektronski rat tokom svojih misija, pa navodi da je te noći kad je oboren Zelkov F117 nije bilo na nebu EA-6B da unose haos u neprijateljsku radarsku mrežu.
Tunina verzija
Hejnlajn opisuje da je posle preleta Beograda video da mu se približava jedna raketa koju je on nazvao „SaturnV“, mada se radilo o PVO raketi 5V27D lansiranoj sa lansera raketnog sistema S-125M „Neva“.
Hejnlajn priča da je znao da je neki njegov „momak“ tamo u avionu kad leti raketa prema njemu. On priča da je video zatim da je odmah poletela i druga raketa i da je video kako mu se približava vatrena kugla. On navodi i proceduru za takve situacije (protivraketni manevar), pa kaže da je uključio autopilot, jer bi ručno okretanje letelice moglo da negativno utiče na radarski odraz aviona ( iako svi znaju da je to mit jer lovci F-117A se na radarskoj slici vide kao i ostale letelice, posebno na ruskim radarima koji deluju u centimetarskom režimu delovanja), pa bi za raketu postao savršena meta.
„Dok se krećem prema meti, jedna raketa eksplodira, a druga odlazi u svemir“, nastavio je Hejnlajn:
„Ne znam da li ga je pogodilo“, dodao je, misleći na svog pratioca kome ne navodi ime. Hejnlajn kaže da je nastavio ka cilju koji je uspešno pogodio i da je izašao iz vazdušnog prostora SRJ i nad Mađarskom dopunio gorivo. Tu on spominje da je čekao taj drugi F-117 koji je stigao iz tame bez upaljenih pozicionih svetala i da se i on priključio na avio tanker KC-135.
U mrklom mraku Hejnlajn zaključuje da letelica njegovog pratioca nije bila u dobrom stanju, da je jedna mlaznica otpala i da je pod sumnjom bila i posada tankera, da li će taj avion moći da leti sa jednim motorom. Hejnlajn ni jednog trenutka ne navodi ime drugog pilota i kako je u mraku znao da mu je otpala mlaznica i da mu je motor oštećen.
Hejnlajn je za ovaj podvig nagrađen jer je baš on bio zaslužan za povratak aviona. Ili, što je verovatnije, da je možda baš on bio u tom avionu pošto je nagrađen pohvalnicom za herojstvo tokom učestvovanja u vazdušnoj operaciji.
Hejnlajn tu nastavlja priču o ruskim SAM-ovima spominje se i S-300 jer je nemoguće po njegovom mišljenju da baš SA-3 i SA-6 pogode F-117.
Izgleda da Hejnlajn nije sve ispričao ili je ispričao samo ono što su mu dozvolili.
Kurir.rs/A,Mlakar