Nikada nije tačno utvrđeno koji od njih je pucao, jer su u toku suđenja krivicu prebacivali jedan na drugog
Ubistvo beogradskog taksiste radi pljačke 1967. godine odjeknulo je celom bivšom Jugoslavijom, a njegovi počinioci bili su poslednji koji su u prestonici osuđeni na smrtnu kaznu.
U pitanju je bilo prvo ubistvo taksiste u Beogradu, a počinioci tog zločina su i poslednji nad kojima je izvršena smrtna kazna u prestonici Srbije.
Gutić je bio nesvršeni student Ekonomskog fakulteta i kockar koji je zbog ovog poroka, kao i izbegavanja vojne obaveze, završio na robiji. Lisovac, otac jednog deteta, imao je skoro pa devetogodišnji staž iza rešetaka zbog razbojništava, nasilja, teških krađa i falsifikovanja koja je počinio.
Do zamisli da njih dvojica presretnu i opljačkaju kurira Robnih kuća "Beograd" došlo je tokom dugih zatvorskih noći. Kurir je, nenaoružan i bez obezbeđenja, svakog dana u tašni nosio i do 100.000 dinara u banku. Danas, ova svota bila bi jednaka nekoliko stotina hiljada evra.
Od samog kraja II Svetskog rata 1945. pa do 1968. godine, nikome nije padalo na pamet da pljačka banke i kurire po Beogradu. Provala u stanove, džeparenja i sličnog je bilo.
Ljudi su ubijali uglavnom iz strasti i niskih pobuda, ali u to vreme nije bilo mnogo ubistava iz koristoljublja. Kad su do detalja razradili plan razbojništva, Gutić i Lisovac su morali da smisle i način na koji će da pobegnu posle izvršenja dela.
Za uspešno bekstvo im je bio neophodan automobil. Nisu umeli da obiju kola, pa su odlučili da ubiju taksistu i njegovo vozilo upotrebe u delu. Nikad nisu umeli da objasne na sudu kako su tako olako odlučili da počine tako težak zločin.
Tog 7. decembra 1967. godine, Gutić i Lisovac seli su na zadnje sedište taksija kojim je upravljao Tiosav Janković. Jedan od dvojice bivših zatvorenika ispalio je smrtonosni hitac.
Nikada nije tačno utvrđeno koji od njih je pucao, jer su u toku suđenja krivicu prebacivali jedan na drugog. Odvezli su se do Fruške gore i kada su opljačkali mrtvog taksistu, njegovo telo su bacili u bunar u blizini Čortanovaca. Ovo je bio prvi slučaj ubistva taksiste na radnom mestu u čitavoj nekadašnjoj Jugoslaviji.
Već narednog dana, opljačkali su kurira Robnih kuća "Beograd" na teritoriji Novog Beograda. Presreli su kurira, pretukli ga i naneli mu teške telesne povrede, oteli mu novac koji je nosio i nestali.
Štampa tadašnje Jugoslavije punila je stupce naslovima sa "čikaškim slučajem gangsterizma". Velike demonstracije kolega Tiosava Jankovića su usledile, a na noge su se digli čitava država i policija. Identitet ubica brzo utvrđen je brzim operativnim radom, a oni su uhapšeni 1. februara 1968. godine u Zenici, u Bosni i Hercegovini.
Decembra 1968. godine, Vrhovni sud potvrdio je smrtne kazne za oba čoveka. Sud je prihvatio svedočenje Dragoljuba Gutića, koga je branio poznati domaći advokat Veljko Guberina. Taksistu je, kako je naveo, ubio Lisovac, koji je imao tešku kriminalnu prošlost. Gutiću to, ipak, nije sačuvalo glavu, jer je osuđen na smrt zbog saučesništva u ubistvu.
Lisovac i Gutić streljani su u posebnoj podrumskoj prostoriji Centralnog zatvora u Beogradu 27. februara 1969. godine. To je ujedno bila i poslednja izvršena smrtna kazna u Beogradu.
U Jugoslaviji je bilo smrtnih kazni koje su sprovedene i posle toga, ali u prestonici nikad više.
Kurir.rs/Mondo