Nakon lošeg iskustva sa uskurčenim žandarom Apisom, srpski kmetovi (svih boja) su našli, da kažemo, način (poznat redakciji) da politički ambiciozne oficire odvoje od države i da ih stave pod kontrolu političara.
Način je naoko bio jednostavan (i funkcionalan): kmet je glavni štab patriotizma iz đeneralštaba premestio u crkvu. Uočio je isto ono što je nešto kasnije Staljin uočio kod pape: da pop nema nijednu tenkovsku diviziju. Računica je, na papiru, izgledala besprekorno. Ali u praksisu nije bilo tako.
Pop, fakat, nije imao - a nema ni danas - nijednu tenkovsku diviziju, ali mu je na raspolaganju bio (i ostao) klerikalizam. Pre nego što učinimo čast M. M. Vučiniću i pređemo na meritum stvari, nije zgoreg da zavirimo u vrelo mudrosti Vikipediju i da vidimo šta bi to mogao biti klerikalizam. „Klerikalizam je“, pomalo nespretno kaže Vikipedija, „pojava da sveštenstvo nastoji da na odlučujući način utiče na politički i društveni život realizujući svoje verske vrednosti i moralna načela na način koji sveštenstvu najviše odgovara. Klerikalizam je suprotan načelu odvojenosti crkve od države.“
Šta je tu loše, graknuće svetosavska omladina. Naoko ništa. Ko bi imao išta protiv „realizacije pravoslavnih verskih vrednosti i moralnih načela“, mada bi neki namćor spočitnuo da to nije dobra ideja u multikonfesionalnim društvima, kakvo Srbija jeste. Jer, pazite, ako favorizujete većinsku crkvu - a naša baš voli da bude favorizovana - ostale crkve (i konfesije) osete se zapostavljenim, to osećanje se potom prenese na manjinske vernike i brzo ispadne belaj.
Da je tome tako, uverio se i kmet Aleksandar I Ujedinitelj, nedugo nakon što se kurtalisao Apisa. Tikva je pukla prigodom „afere konkordat“. Naime, nakon ujedinjenja, u novostvorenoj se kraljevini - u kojoj je Srbija volšebno nestala - obrelo brojno pučanstvo katoličke veroispovesti, pa je kmet Aleksandar morao da s Vatikanom potpiše konkordat kojim bi se katolici izjednačili u pravima s pravoslavcima.
Stvar uobičajena za sve države s brojnom katoličkom zajednicom, ali ne i za Srbiju i srpske popove, koji su - ne primećujući da je Srbija u međuvremenu nestala - stali da poturaju klipove u točkove Aleksandrove srpske kontrarevolucije.
A kako, to ste nedavno gledali u Crnoj Gori - protestnim litijama koje su se na kraju pretvorile u krvave. Tadašnji patrijarh Varnava - umal grešna mi duša ne napisah Amfilohije, jer je i Varnava bio Crnogorac - naprosto nije hteo da čuje da se prava katolika izjednače s pravima pravoslavnih jer bi - po Varnavi - ravnopravnost veroispovesti „favorizovala katolike i muslimane u odnosu na pravoslavne“, zvuči poznato, zar ne.
Konkordatska kriza je razrešena tako što je Varnava na jedan vrlo, vrlo misteriozan način premetnuo svetom, jbg, patrijarha ne možeš tek tako streljati, pogotovo ako znamo da je i Apis jedva streljan. Šta je posle bilo, o tome u sutrašnjem broju.