Auto-moto sport u Srbiji poslednjih godina vraća stari sjaj koji ga je do pre samo dve decenije činio jednim od najprestižnijih sportova u našoj zemlji.
Pored ogromnog broja asova velikih imena stasala je nova generacija vozača koji se odlikuju kvalitetom i hrabrošću, a to su karakteristike koje vraćaju publiku kraj staza.
Jedan od onih koji poslednjih godina krči put ka vrhu je i Marko Marić.
Marić je dvostruki uzastopni šampion Srbije, pa će u narednoj godini kao motiv imati i osvajanje zlatne kacige, prestižne nagrade koju dobijaju samo oni najbolji.
Marić, koji je rođen u februaru 1987. godine, trke je zavoleo čudnim spletom okolnosti.
- Moj komšija Srđan Višnjić bio je višestruki auto šampion. Kad god bi me video pitao bi me, kad ćeš početi da voziš trke? Bavio sam se tada drugim sportovima, trenirao sam veslanje, potom rekreativno boks. Srđan je bio uporan i ja sam jednog dana svojoj supruzi rekao: "Anči, hoću da počnem da se bavim auto-sportom i da vozim trke".
Kako je izgledao početak?
- Prvi auto koji sam vozio je bio Jugo sport koji sam kupio od svog prijatelja 2012. godine. U početku smo imali dosta problema sa njim. Tada sam upoznao Miloša Spasojevića, sa kojim sam kasnije postao veliki prijatelj. On mi je napravio prvi ozbiljan trkački auto, "mali N", i sa njima sam počeo da pravim vrhunske rezultate. Počeo sam da osvajam prva mesta 2015. godine, pa smo godinu kasnije napravili novi "mali N". Počeo sam da vozim brdske trke, imali smo 12 trka u sezoni, a ja sam imao 11 pol pozicija i pobeda. Onda smo prešli u klasu 2 Jugo sport, takozvani Hibrid. Tu smo napravili zavidne rezultate, bili smo treći na brdskim trkama. Na krugu smo imali dosta pol pozicija, ali se nismo bazirali toliko na krug koliko na brdo.
Da li si i naredne godine nastavio u istoj klasi?
- Po završetku te sezone razmišljao sam šta dalje. Vratio sam se na početak i ponovo pričao sa Srđanom Višnjićem. On mi je preporučio da uzmem Pežo sport. Jednog dana odlučimo supruga i ja da uzmemo Pežo. Ulazimo kod njega i kažemo mu: "Srđane, Pežo je kupljen!”. To je bilo 2019. godine. Želeo sam da vozim tu klasu koju su vozili svi naši asovi. Te godine sam debitovao na stazi Mišeluk. Imao sam treću startnu poziciju i na prvoj krivini sam došao na prvu poziciju. Međutim, trka je prekinuta zbog nekog sudara. I opet sam startovao kao treći i opet na prvoj krivini preuzeo vođstvo. Vodio sam sve do kraja trke i pobedio. To mi je prva pobeda na kružnoj trci. Došla je zatim Banjaluka, startovao sam kao drugi, vodio celu trku i pred kraj, pošto sam bio, kako se u našem sportu to kaže "prepaljen", izleteo sa staze. Uspeo sam da se vratim i završim kao drugi. Treća trka je bila Kraljevo, gde sam završio kao drugoplasirani. Bio sam tada ubedljivo prvoplasirani u šampionatu. Došlo je vatreno Ušće, gde sam trebao samo da završim trku i da postanem šampion. Vodio sam do pred kraj trke. Auto mi se pokvario dva kruga pre kraja i tako sam izgubio šampionsku titulu. U 2020. godini sam vozio pet kružnih trka. Na svih pet sam pobedio i postao šampion. U 2021. godini smo imali sedam kružnih trka i imao sam šest pobeda. Da nije bilo kvara na autu 2019. godine na Ušću, sada bih osvojio zlatnu kacigu koja se dodeljuje za tri uzastopne šampionske titule ili pet ukupno. Nadam se da ću u narednoj godini uspeti da je osvojim. Naravno, to sve zavisi od mnogo faktora, nekad je najviše i sreća presudna. Zadovoljan sam dosadašnjom karijerom. Iza sebe imam oko 50 pehara, 29 prvih pozicija, imam šest medalja, od toga tri zlatne. Oprobao sam se u svim disciplinama, jedne godine sam vozio sprint reli koji je organizovao Čedomir Brkić. Tada sam pobedio, to je bio jedini reli koji sam vozio.
Kako opisuješ adrenalin, emociju koju imaš kada sedneš u automobil pred trku?
- Kad sednem u trkački automobil, ja bih najradije pobegao iz svoje kože i automobila dok ne počne trka. Uhvati me takva emocija. Ali kad se upale semafori, vozio bih pa da otpadaju točkovi, toliko volim trke.
Za auto-moto sport važi da je veoma rizičan sport. Kako se boriš sa tim saznanjem?
- Ovo je rizičan sport, svako od vozača zna u šta se upušta. Vozači su zaštićeni po pravilima FIA, rekao bih da smo 98 odsto zaštićeni, ali uvek ima onih dva odsto. Imao sam dosta udesa, izletanja, pehova... najgore mi je bilo ove godine, vodim celu trku i hoću da stignem klasu ispred sebe. Pokušao sam da obiđem automobil sa spoljne strane, ali sam sa dva točka zahvatio travu. Izleteo sam, leteo kroz vazduh, izokretao se i zaustavio se na nekih 150 metara od staze. Vratio sam se na stazu i uspeo da pobedim.
Koja je, po tebi, najzahtevnija staza na kojoj si vozio?
- Svaka staza je teška. Možda ljudima sa strane to tako ne izgleda. Recimo, Ušće ima samo leve krivine, ali su sve to krivine koje su jako brze i rizične. Ima dosta ivičnjaka na stazama, paraboličnih zidova, jer neke staze nisu predviđene za trke. Svaka greška, svako kasno kočenje ili unošenje brzine u krivinu može da bude veoma rizično. Mišeluk u Novom Sadu je možda najblaža staza, a najsigurnija je Navak staza kod Pećinaca. Dosta lepo sam se proveo na toj stazi i mogao sam da probam neke stvari koje nisam smeo da probam na drugim stazama. Beranovac i Ušće su mnogo zahtevne i brze staze.
Ko ti najviše pomaže u spremanju automobila za trke?
- Automobil spremam u zavisnosti od staze koju vozim. Nekoliko dana pred trku određujemo detalje. Najviše mi pomaže sa Pežoom Srđan Višnjić, koji ima puno iskustva u vožnji sa Pežoom. Tu je i Bane Cvetić, koji mi je bio mentor u prethodne dve klase. Daju mi dosta saveta, jer su obojica vrlo potkovani vozači.
Podrška porodice?
- Niko se u mojoj porodici nije bavio auto sportom. Moja supruga i ja obožavamo ovaj sport, posvetili smo mu sad već 15 godina života. Supruga baš voli ovaj sport. Ona je na neki način menadžer mog tima, zadužena je za logistiku. Inače je mnogo uspešan profesor u osnovnoj muzičkoj školi, ali veoma voli auto-sport. Dosta mi pomaže oko štelovanja trapa, njoj najviše verujem. Zajedno pripremamo automobil za trke, uvek kontrolišemo jedno drugog. Uvek smo na vezi tokom trke, ona mi govori kako sam prošao, koje vreme imam, da li da pojačam ili usporim tempo, da li da čuvam gume... Pravimo različitu strategiju za svaku trku i svaku stazu.
Kakvi su ti planovi za narednu sezonu?
- Naredne sezone ćemo moći da vozimo otvorene šampionate, FIA je poslala dopis o tome. Naš savez je uveo neke nove trke, to su Hungaroring, Slovakia ring, Brno, zatim u Rijeci na stazi Grobnik. Voziće se Banjaluka i naše staze Kraljevo, Ušće, Mišeluk i Navak.
Da li vidiš sebe jednog dana u Evropskom šampionatu?
- Vidim sebe u Evropi. Već u 2022. se nadam da ćemo voziti evropske trke, a onda godinu dana kasnije još više. Idemo u tom smeru. Nije sve u tuđem dvorištu. Mnogo više volim našu zemlju, više volim da ovde vozim. Ne mogu da kažem da mi je lepše na stazama u Evropi nego u Srbiji. Više volim našu publiku. Voleo bih da dolaze u velikom broju kao i do sada, jer bez njih ni mi nismo na maksimumu. Kad vidim publiku pored staze, ja dajem 110 odsto.
Koliko košta jedna trka i kako se snalazite za sponzore?
- Cena prilično varira, u zavisnosti od trke. Najmanje treba spremiti 500 evra za put, a onda dolazi spremanje automobila. To su nenormalne cifre, za gume, za goriva, pošto koristimo specijalna goriva, treniranje na stazama... Teško je odrediti konkretne cifre, ali mnogo para treba. Do korone smo dobro prolazili sa sponzorima, malo nas je korona usporila. Savez ide u dobrom pravcu, javljaju se sponzori, prepoznaju kvalitetne vozače u Srbiji.
Kada si pomenuo savez, šta se menja poslednjih godina?
- Ljudi pamte 90-te godine kada smo imali veoma dobar vozni park. Bila je zatim pauza nekoliko godina, sada se ponovo vraćamo na stare staze slave. Obnavlja se vozni park i vidi se da se automobilizam diže. Dolaze neki novi klinci, kvalitetni vozači. Verujem da ćemo ubrzo dostići nivo koji imaju druge zemlje. Organizacija saveza je na sve boljem nivou. Tu su ljudi koji znaju šta rade, koji su nekad bili vozači i gledaju kako da poboljšaju uslove. Zaista ima dosta ljudi koji se trude. Nama vozačima to dosta znači.
Da li bi za kraj mogao da izdvojiš najdražu pobedu?
- Sve pobede su mi drage. Naravno, najteže mi padaju one trke koje nisam završio. To su najskuplje trke. U vitrinama imam 50-tak pehara, ali kao što je moj prvi mentor Miloš Spasojević poznatiji kao Trovač rekao "vidi, sine, ti pehari koji nisu tu, to su najskuplji pehari".
Dejan Ignjatović / Kurir sport