FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Dokazi ljubavi i mržnje
Tema naše današnje kolumne, koja prosto vapi za nostalgičarskom emisijom Kod dva bela (usrana) goluba, mogla bi biti interesantna mlađoj populaciji, ali i starijima koji vole sve što vole mladi, jer se bavi mračnim predmetom želja i drevnim načinima kako se predmeta domoći.
Ovo se zbivalo po malim varošima, u doba zvanične nevinosti, mnogo pre javnih jebačina po rijalitijima, dakle pedesetih, šezdesetih, sve tamo do početka sedamdesetih godina. Devojke su u to doba - koga se sećam kao kroz maglu - strogo vodile računa da ih neko ne „upropasti“. Što će reći da, da prostite, nisu „davale“ pre nego što nalete na đuvegiju s „poštenim namerama“.
Može biti da bi drevne devojke lakše davale da drevne đuvegije nisu bile baš onako indiskretne. Ako bi se, daleko bilo, dogodilo da neki đuvegija obrlati nekog devojčurka, pa ga naguzi, blagu naguznu vest bi koliko sutradan saznala cela čaršija (užička, čačanska, itd.). Iz tog doba i potiče narodna izreka: Ako svima ne kažem, ko da nisam guzio.
Imajući to na umu, devojke su bile na večnom oprezu - cinik bi rekao na stand byu - ali, jbg, hormoni su stare varalice, devojke ko devojke, stalno su se zaljubljivale i nedozvoljavanjem pristupa „ispod pojasa“ utirale put drugoj narodnoj izreci - ona bi da se, znate šta, al’ da joj ne uđe. (Sve se to posle reflektovalo na politiku.)
Drevne đuvegije su u iznudici smislile strategiju koja je često znala da „upali“. Sludeli bi kakvog devojčurka slatkim, romantičnim pričama i u jednom momentu odglumatale kako im je svega dosta i kako je njihovim ljubavima došao kraj, što bi devojke bacalo u stanje amoka: pa nemoj, dragi, pa ja te volim, pa trt-mrt, govorile bi - na šta bi đuvegije odgovarale da ih je na tešku odluku navela sumnja da ih dotična devojka voli i da će se stvar iz korena promeniti ako zaljubljena pruži „dokaz ljubavi“. Treba li da vam crtam koji?
Još uvek u Srbiji ima u opticaju postarije gospode i dama koji su živi dokazi da je davna ljubav dokazana, ali to je bio ređi slučaj. Češći je bio da je devojka onako „upropašćena“ bivala ostavljena i svima stavljena na znanje, ako razumete šta hoću da kažem.
Seksualne rabote su u međuvremenu liberalizovane i modernizovane, ali srpske politike se i dalje vode kao što se davnih godina vodila ljubav, što će reći: na prevaru, laganje, mašćenje, tvrđenje pazara, na jebanje a da ne uđe i - nadasve - na frenetičnom dokazivanju ljubavi.
Dok je na snazi bio jednopartijski sistem, sve je bilo mnogo lakše, stvar je, da kažemo, bila monogamna, voleti se moglo i ljubav se dokazivati smela samo tadašnjem Vrhovnom Biću, J. B. Titu. Višepartijski sistem - koji bi cinik nazvao sistem političkog promiskuiteta - veoma je zakomplikovao stvar. Pojavilo se više kandidata za dokazivanje ljubavi. Ljubav se, međutim, više nije dokazivala davanjem mindže (ili dupeta) - nije bilo potrebe, kandidat je već sve guzio - nego dokazima mržnje prema protivkandidatu. Ali o tome sutra.