Elem, „afera Čaušesku ne jenjava“. Potraje li još malo, nadmašiće „aferu Rio Tinto“, koja polako pada u zaborav. Ovih dana sam u Crnoj Gori pa ne znam kako stoji stvar sa akcijom „zbijanje redova oko Gorana Markovića“, ali dokazivači visoke ljubavi ne posustaju. Rovare po arhivama. Traže dlaku u jajetu. Skupljaju dokaze.
Viralan je, recimo, postao „post“ (ili kako se to već zove) Bakareca dr Nebojše, koji je SNiS-podastro odlomke transkripta davnog Peščanika u kome Goran Marković napušava Ðinđića i - saglasno Bakarecu - „priziva Ðinđićevu smrt“.
E sad, budući da se inkriminisano napušavanje odigralo mesec dana pred Ðinđićevo streljanje, za neku ekspertsku grupu vlaških baba-Kurana bio bi to neoboriv dokaz da kad te Marković pomene, posle mesec dana budeš streljan. To dokazivači ljubavi i insinuiraju. Budući, međutim, da nisam (bar još uvek ne) vlaška baba-Kurana i da Bakarec dr Nebojši ne verujem sve da golom guzicom sedne na usijanu ringlu - a nisam usamljen u tome, ni Bakarec ne veruje samom sebi - nije bilo druge nego da se odam istraživačkom novinarstvu.
Pretraga internet arhive je pokazala da je Bakarec po običaju bulaznio. Zdravo nezadovoljan Ðinđićem i njegovom vladom, Goran Marković jeste govorio o „nekom“ - kom li, bože - „čoveku koji će Ðinđiću izaći na crtu“, ali ničiju smrt nije prizivao.
Bilo je mnogo interesantnije pročitati u arhivi šta su na Peščaniku govorili neki današnji najljući protivnici Carstvija Vučićevog, uključujući pravednicu među narodima Svetlanu Lukić, koja se retorički zapitala „da li bi, na primer, taj čovek (Ðinđić) prošao lustraciju“. (Sic!)
Jeste mnogo toga u periodu 2001-2003. bilo zbrzano, traljavo, smandrljano, ali kakvo je drugačije moglo biti u nikad dovršenoj, dodatno razvaljenoj državi u kojoj se sve moralo graditi od početka. Kakogod bilo, ko nije video - ili nije hteo da vidi, a malo ko je hteo da vidi - da je Ðinđićeva vlada bila jedina (po svemu sudeći i poslednja) šansa da se ova zemlja izvuče iz vekovnog čemera, taj zaslužuje Pola Pota, a ne Vulina, Bakareca i Dariju KT.
Isto tako, bio je to prvi (garantujem i poslednji) put da je neko u Srbiji - u datom slučaju Ðinđić - osvojio vlast, a da se nije pozicionirao kao svemoćni alfa mužjak, delilac brašna, zejtina, stanova i svega što vole mladi. Isto tako, bio je to prvi put u istoriji Srbije da je svako siroče moglo da naoštri qwrz na Ðinđića, a da za to ne prođe kroz toplog tabloidnog zeca.
Ako mene pitate, bilo je to dovoljno za početak, ali su euromahalski iznadsituacionisti, oppinion makeri, večni nezadovoljnici i moralne gromade, tradicionalno brze na zlo i hitre na grabež, odmah hteli pošljedak - uređenu i bogatu državu, pritom su to hteli na način na koji to hoće i danas: tako da ne dignu guzicu, da ne ulože ni najmanji napor, a da im sve želje i pozdrave ispuni onaj „neko“ ko će „nekom“ - u datom slučaju Vučiću - „stati na crtu“. Btw, Gorane Markoviću. Našao se taj neko ko će Ðinđiću „stati na put“. Zove se Aleksandar Vučić.