Pre nekoliko dana Nina Stojaković je na Tviteru podelila priču o svojoj sestri koja je godinu i po dana trpela strašno nasilje u vezi od momka s kojim je živela i o tome kako je njena porodica za to saznala tek kad je sestra pokušala da oduzme sebi život. Nastavak priče bio je jednako sumoran - kada je otišla u policiju da prijavi nasilnika, inače muzičara popularnog među mlađom populacijom, rečeno joj je da je prošlo već dosta vremena, da ona nema nikakve konkretne dokaze o povredama jer ga ranije nije prijavljivala i da pokuša sve da zaboravi i nastavi kao da se ništa nije desilo.
Iako je veliki broj ljudi na mrežama podržao ovu mladu ženu, nije zanemarljiv broj onih koji su postavili sad već čuvena i uobičajena pitanja - zašto nije prijavila ranije, šta je čekala do sada, zbog čega je godinu i po dana bila u vezi u kojoj je trpela nasilje i šta, zaboga, sada hoće kada nema nijedan dokaz za to što tvrdi. U naredna 24 sata desilo se nešto što je malo ko očekivao - više od 15.000 objava sa haštagom #nisamprijavila u kojima su žene delile svoja traumatična iskustva i svoju bol uz objašnjenja zašto nisu prijavile, odmah ili uopšte, nasilje koje su nekada doživele ili godinama trpele. Nisu prijavile jer su se plašile nasilnika, nisu prijavile jer nisu imale kuda da odu, nisu prijavile jer su strahovale za decu, nisu prijavile jer ih je bilo sramota što ih muž, momak ili partner tuče, nisu prijavile jer su im čak i oni najbliži kojima su se poverile rekli da preteruju i da to i nije tako strašno, da „on nije takav“ i da ne smeju da „rasture porodicu“ zbog toga, nisu prijavile jer ih je vremenom ubedio da su same krive, da su ga izazivale i da je to što je supa nedovoljno ili previše topla legitiman razlog da ih neko isprebija, nisu prijavile jer doskora nisu ni znale da imaju šta da prijave, da to što im se desilo davno jeste nešto što se mora prijaviti, nisu prijavile jer nije bilo „pravo“ nasilje, samo zastrašivanje, pretnje, maltretiranje, ponižavanje i udarci pored njih, ali nikad u njih, nisu prijavile jer im niko ne bi verovao, jer je kasno, jer nemaju dokaza, jer nisu odmah progovorile, jer su ćutale, trpele i jer su naučene da tako rade. Bilo je i onih koje su prijavile, ali su poželele da nisu, jer su vrlo brzo shvatile da ih u našem sistemu niko ne štiti, da nema ni pravde ni bezbednosti ni podrške za žene koje su odlučile da ih potraže, da su sebi napravile samo još veći problem jer su nasilnika dodatno isprovocirale, jer su se uplele u mrežu sistema u kojoj nasilnici mnogo bolje prolaze nego žrtve i jer su bile izložene dodatnom ponižavanju od strane policije, tužilaštva, sudova i svih drugih u tom beskrajnom lancu onih koji ih iznova ispituju, postavljaju ponižavajuća i uvredljiva pitanja i izlažu ih ponovnoj traumi.
Ono što je bilo najstrašnije jeste to koliko je žena podelilo svoje priče. Koliko je tek onih koje još nisu skupile hrabrosti da progovore o nasilju koje su doživele? Gotovo da nema žene koja u nekom momentu svog života nije doživela neki vid nasilja. Svi znamo jednu. Sa druge strane, niko od nas ne zna nijednog muškarca koji je nasilnik. O tome se ne priča, to se krije, njega često i razumemo. A jedina istina je da za njih nema i ne sme biti razumevanja. Nema opravdanja, nema izgovora, nema dobrog povoda. Nema ovde druge strane. Samo ženska.