Rođena je u Osijeku, ali su je životni i profesionalni izazovi odveli iz rodnog grada pre 12 godina. Đurđica Damjanović je pre godinu i po dana odlučila da se vrati kući posle 10 godina života u centralnoevropskim prestonicama, mnogo više u Bratislavi i nešto više u Budimpešti. Zbog povratka u Osijek dala je otkaz u svetskom gigantu kao što je IBM, gde je sve vreme radila od 2010. godine.
"To je korporacija koja mnogo daje čoveku, ali i uzima mnogo od njega, pre svega nesvesno. Potrebna je energija za koju nismo svesni da negde nestaje dok se ne udaljimo od tako visoko efikasnog okruženja. Vidio sam da mi je u Osijeku mnogo bolje, a evo i moje porodice. Mnogo malih stvari dovodi do toga da čovek mora da odluči šta mu je važnije u životu, lični mir ili karijera i novac", otkriva 36-godišnji Osječanin.
I kako je tamo završila? Naime, nakon što je u decembru 2009. položila poslednji ispit na Ekonomskom fakultetu u Osijeku, pridružila se tadašnjem dečku koji je već živeo u Bratislavi i vrlo brzo se zaposlila u IBM-u. Krenulo se sa nekih nižih pozicija u sistemu, odnosno u prodaji IBM hardvera za područje Centralne i Istočne Evrope, a zatim i za celu Afriku i Arapsko poluostrvo. Međutim, u međuvremenu se dodatno obučila i potom formirala potpuno novi tim koji je vodio obuke za to odeljenje. Pored poslovnog uspeha, Đurđica se kao ličnost obogatila radom sa kolegama iz različitih zemalja i kultura. Jedno vreme je takođe živela u Budimpešti, i dalje radeći za IBM.
Kada uporedi Bratislavu i Osijek, reći će da je u Osijeku mnogo lakše „priuštiti sebi kuću ili neki drugi životni prostor u koji možete pustiti decu napolje, što u Bratislavi nije lako”.
– Finansijski, neke stvari u Bratislavi su skuplje, a neke jeftinije. Zakup je oko 650 evra, a privatne jaslice, jer državnih nema, 400-600 evra mesečno. Ali s druge strane, državni vrtić je samo 50 evra, a hrana je mnogo jeftinija. Za tri evra se može pojesti ceo kuvan obrok, kakav ovde nisam nigde video. Režijski troškovi su jeftiniji i u Slovačkoj i u Mađarskoj i način obračuna je mnogo zgodniji, uglavnom se plaćaju paušali, jednom do dva puta godišnje ima kalkulacija. Takođe, javni prevoz je moderniji, jeftiniji i sa čestim polascima. Ali Osijek ima više nematerijalne koristi. Živimo u kući, roditelji su mi blizu, a ni Koprivnica nije daleko od nas. Evo zdravije sredine za dete, jer sa bliskim ljudima može mnogo više – rekla nam je Đurđica.
Anita je živela u Vukovaru, Ivan u Čepinu, a upoznali su se pre devet godina na hodnicima Medicinske škole u Osijeku, koju su oboje pohađali, i od tada su nerazdvojni. Ona je diplomirala za babicu, on za medicinskog tehničara i oduvek su svoju budućnost videli u Hrvatskoj. Međutim, kako po završetku školovanja za njih nije bilo posla, 2015. su odlučili da odu u Nemačku.
– Otišli smo jer nismo hteli da budemo na leđima roditelja, ali smo imali plan da se vratimo najkasnije posle šest godina, a onda je situacija sa krunom to malo ubrzala, pa smo se vratili u septembru 2020. – kaže Ivan, koji je prvo preko agencije otišao u Nemačku, a onda je za njim došla Anita. Prva tri meseca proveli su u Štutgartu, nakon čega su se zaposlili u Domu za stara i nemoćna lica u jednom selu u blizini Hanovera. Nakon što je Ivanu istekao dvogodišnji ugovor, odlučili su da nađu posao negde bliže Hrvatskoj, a izbor je pao na kuću u blizini Pasaua.
U međuvremenu su se venčali, a sve vreme rada u Nemačkoj sanjali su o povratku. Naime, kako ističe Biljana Borzan, poslanica u Evropskom parlamentu, istraživanja su pokazala da tek svaki deseti emigrant razmišlja o mogućnosti povratka.
– Naše iskustvo Nemačke je verovatno drugačije od onoga što najčešće slušamo i čitamo od naših ljudi koji tamo žive. Na primer, posao. Ono što smo videli sigurno nije norma – red, rad i disciplina. Mnogo toga tu ne štima, zdravlje im nije dobro, kako kažu ili možda izgleda, što sam lično doživela kod zubara koji mi je uništio zube... – kaže Anita i nastavlja:
- Mislim da mi Hrvati jako potcenjujemo ono što imamo ovde. Pre svega, mi smo ovde sa svojima i među svojima, uvek možemo da se oslonimo na nekoga... Ljudima je mnogo hladno. Plate? Istina, veći su nego u Hrvatskoj, ali ja sam prve dve godine radio za 900 evra, pa za 1200 do 1500 evra. Stan smo platili 800 evra – rekla je Anita, a Ivan je dodao da može da uštedi. Nemačka im je, kažu, bila lepo iskustvo, ali ta priča je iza njih.
- Uvek smo govorili da smo u pogrešnoj Nemačkoj. Svi su pričali kako je idealno, kako je divno..., kako su puni para, idu kući kad hoće... Ne znam u kojoj je Nemačkoj bilo. Ne mogu da kažem da nam je bilo loše, ali nije bilo tako bajno i idealno – otkrio je Ivan Ezgeta.
Posebna priča je, kažu, bila kada su kupili automobil. Bila je to Kia.
- Svi su se pitali, 'Zašto Kia? Kako je Kia? Zašto ne BMV, Mercedes?’ i ja sam im se začudio i rekao im da je to samo komad lima koji sada imam, a za dve sekunde možda i ne. Nije li bolje uložiti u kuću? Bitno mi je da nas odveze od tačke A do tačke B. Mislim, ljudi su bili razočarani što vozimo Kiju, a za nas je to bilo nešto sasvim normalno – rekla je Anita.
Ukratko, kažu da im je tamo bilo dobro, ali to nije bio život kakav su želeli. Povratak kući ubrzala je pandemija. Imali su problema i sa šefom, koji je još prošle godine hteo da im zabrani odlazak na letovanje u Hrvatsku, iako je na naša mora otputovalo desetine hiljada Nemaca. Na kraju su dali otkaz, a onda su ih poslodavci molili da se predomisle. Nije im palo na pamet. Vratili su se i prvi put živeli kod Anitinih roditelja u Vukovaru. Danas su u svojoj kući od koje su već napravili divan, topao dom. Oboje rade u vukovarskoj bolnici.
Kurir.rs/Jutarnji.hr