Episkop mileševski prvi put za medije govori o nekadašnjim susretima i razgovorima s tadašnjim premijerom. Sretali su se sve do ubistva političara 12. marta 2003. Upoznavali su se, kaže, spontano. Poštovali su se i uvažavali. O politici nisu pričali
Dvanaestog marta 2022. godine navršiće se 19 godina od ubistva premijera Zorana Đinđića. Devetnaest godina od događaja koji je zauvek promenio put kojim je Srbija krenula nakon demokratskih promena 2000. godine... I tačno toliko godina kako, s vremena na vreme, u medijima slušamo priče raznih ljudi koji se hvale navodnim poznanstvom s ubijenim političarom.
S druge strane, oni koji su zaista i poznavali Đinđića, oni koji su s njim istinski razgovarali, provodili vreme, savetovali se itd. - uglavnom ne govore često. Jedan od takvih je i episkop mileševski Atanasije Rakita, koji ekskluzivno za Kurir prvi put za medije govori o Đinđiću, njihovim susretima i razgovorima sve do atentata 12. marta 2003.
Vedrina, optimizam i energija
- Zoran Đinđić je čovek divnih ličnih osobina, zbog kojih ga se rado sećamo. To su vedrina njegovog duha, neposustali optimizam i energija. Iako je bio veoma obrazovan čovek i čovek svetskih manira, do kraja je ostao otvoren za sticanje novih znanja i želeo je da se usavršava u svemu onome čime bi mogao poslužiti narodu na funkciji koju je obavljao. Takav pragmatizam odlikovao ga je i u njegovom odnosu prema drugima, želeo je da kod drugih podstakne i podrži ono što bi po njegovom mišljenju moglo da doprinese društvu, preobražaju nabolje i napredovanju - ističe na početku razgovora Atanasije Rakita.
Kaže da misli da su se njih dvojica uzajamno poštovali i uvažavali.
- Zorana Đinđića sam upoznavao nekako spontano, sve više i više, za šta mi se pružila prilika zahvaljujući dužnosti koju sam tada obavljao kao vikar Svjatjejšeg patrijarha Pavla. Naši susreti su se događali najviše prilikom poseta Zorana Đinđića Njegovoj svetosti, zatim na nekim zvaničnim prijemima u Skupštini grada, u školama i drugim mestima. Sećam se da sam mu nekom prilikom, u šali, rekao da, pošto je on govorio nemački, engleski ipak ima prednost, na šta se on nije ljutio - dodaje naš sagovornik.
Bez političkih tema
Otkriva da s Đinđićem nije razgovarao o političkim temama, niti je premijer, kaže, na tome insistirao.
- Rekao bih da smo obojica bili pragmatični, u pozitivnom duhovnom smislu te reči. S obzirom na to da je njegova misao bila okupirana time šta bi to moglo da bude podsticajno za napredak društva i s obzirom na to da je on po obrazovanju bio filosof, govorio sam mu o hrišćanstvu kao jednom najsavršenijem etičkom sistemu, što se njemu jako dopadalo. Naravno, hrišćanstvo je više od jednog skupa etičkih ideala i vrlina, pa čak više i od same ljubavi, dobrote i pravde, jer je etika samo jedan aspekt hrišćanstva, a hrišćanstvo je, pre svega, zajednica Boga i ljudi i sve tvari, odnosno Hristos i Njegova crkva. Ali, svojom uzvišenom etikom hrišćanstvo uvek ima šta da pruži društvu u svakom vremenu i u svima prilikama, pa čak i onda kad to društvo nije hrišćansko. Sećam se da sam mu poklonio i nekoliko knjiga iz oblasti pravoslavne teologije, koje je on rado prihvatio. Smatram da je i to moglo doprineti njegovom izuzetno pozitivnom odnosu prema veronauci kao školskom predmetu. Ostaje činjenica da je u njegovo vreme veronauka i uvedena u škole, da se on u tome najviše zalagao. Zajedno smo s patrijarhom Pavlom bili na prvom času veronauke u Osnovnoj školi "Kralj Petar". Sasvim sam uveren da bi danas veronauka bila obavezan školski predmet, a ne izborni, da je Zoran Đinđić ostao u životu - navodi Rakita.
Upisao se u istoriju
S premijerom je, dodaje episkop, razgovarao dosta i o molitvi, ličnoj i zajedničkoj, koja se odvija u hramu.
- Pošto je on bio izrazito temperamentan i, reklo bi se, vrlo brzih koraka, sećam se da je prokomentarisao da bi možda neke molitve bile efektnije ako bi bile kraće. Međutim, usaglasili smo se oko hrišćanske monaške regule "ora et labora" (molitva i rad)! Voleo je da sluša naše crkveno pojanje - priča Rakita i dodaje:
- Mislim da je Zoran Đinđić najpažljivije slušao kada sam mu pričao o svome iskustvu sa Kosova i Metohije. Osećao sam da je bio mnogo tužan zbog teškoća kroz koje smo kao narod prolazili.
Cenio je Svetog Savu
Atanasije Rakita smatra da se Đinđić zauvek upisao u istoriju.
- Zoran Đinđić nije bio samo simpatična ličnost nego i čovek koji je svojim delima sebe zauvek upisao u istoriju. Pored uvođenja veronauke u školski sistem, spomenuo bih još samo njegov ogroman doprinos u pokretanju radova na dovršenju Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru. Svetog Savu je cenio kao vrhunskog prosvetitelja.
Boban Karović
Bonus video: