Pročitah u nekim novinčinama da je Nj. s. Porfirije u novogodišnjem intervjuu na RTS - koji nisam gledao jer televizore odavno ne gledam - izjavio da se ubuduće, osim uoči Uskrsa i Božića, neće pojavljivati u javnosti.
Dobro će patrijarh postupiti ako odoli političkim pritiscima i ostane pri toj odluci, a još će bolje postupiti ukoliko - uprkos insistenciji pridvorskih parazita - ugasi Instagram nalog. Ne ugasi li ga - eto ga uskoro na Tviteru i Tiktoku. To je lančana reakcija.
Nemojte pomisliti da sam se pod starost odao zilotizmu, daleko sam od primisli da monaštvo, arhijerejstvo i sveštenstvo treba da se pozatvara u kelije i da pet sitnih para ne daje na zbitija u okolnom svetu - iako Bog tako zapoevda i iako bi tako bilo najbolje - ali naše pokolenje nije najbolje. Daleko je i od dobrog. Ali nije ni najgore. Najgore tek dolazi.
Naprotiv, smatram da bi crkva, s patrijarhom na čelu, trebalo da bude mnogo prisutnija u javnosti. Ali za svoj groš (docnije ću objasniti kako) i u svoje ime. Takođe ne mislim da crkva treba da bude apolitična i da ne sarađuje s vlastima; to si možda može priuštiti poneki podvižnik (ako takvih još ima), ali ne i ovotrenutna i ovozemaljska crkva.
Ali crkva, s patrijarhom na čelu, nipošto ne bi smela da bude otvoreno naklonjena (nazovimo ih) konzervativnim politikama i još otvorenije nenaklonjena (nazovimo ih) liberalnim politikama, što je dosad uvek bio slučaj, i verovatno će i ostati slučaj. Dok Proviđenje ne udesi drugačije. Kao što je - nakon sličnog crkvenog zastranjivanja u periodu između dva rata - udesilo da SPC provede četrdeset i kusur godina u vavilonskom ropstvu komunizma.
Iz koga nije izvukla nikakve pouke. Onog trenutka kad je komunizam pao, sveštenstvo, monaštvo i arhijerejstvo SPC je - čast izuzecima - prigrlilo najretrogradnije politike i politikante, smatrajući ih garantom očuvanja tradicije. (Kako je tradicija očuvana, možete se obavestiti ako bacite pogled na sodomske bahanalije svetosavske omladine u „Zadruzi“, ali i na ulici.)
Osim očuvanja tradicije - i jalovih pokušaja da se stara dobra zauvek prošla vremena veštački ožive i uvezu u ovo pogano doba - crkva bi trebalo da se bavi i stvaranjem tradicije, što će reći teološkom analizom razmatranjem moderniteta, a ne njegovim poricanjem i okretanjem glave.
Najprobitačnije bi bilo da se na PBF uvedu predmeti teologija istorije i teologija umetnosti, jer istorijske nevolje i tragedije - a mi iz jedne srljamo u drugu - nisu posledica delovanja neprijateljskih sila (Vatikan, Kominterna, Brisel), nego korektivna kazna za naše nagomilane zablude, zastranjivanje i sagrešenje. Bilo bi dobro da patrijarh „revidira“ svog prethodnika Irineja, koji je postavio ultimatum Bogu da ćemo čekati petsto godina na povratak Kosova. Možda nam nije preostalo ni pedeset.