ANĐELIJA KOMANDUJE: "ORUŽJE UZMI", NIKO NE MOŽE DA PROĐE I SAKRIJE SE OD VOJSKE Kurir u Kopnenoj zoni bezbednosti (FOTO)
Mirno! Oružje uzmi! Nalevo! U kolonu po jedan za mnom!, komanduje vodnik Anđelija Ilić svojim vojnicima pokret, pod punom ratnom opremom, nasred vojne baze Šušnjak usred Kopnene zone bezbednosti!
Pod šlemom sijaju plave oče. Naoružana do zuba, ova devojka živi svoj san u nedođiji. Reporterke Kurira u Kuršumliji presedaju u najnoviji vojni terenac. Do Kuršumlijske Banje - ipak banja, asfalta ima. Promakne poneko seoce, kuća. Šuma i drva na sve strane. I drvoseča. Ovde se od toga živi. A od Banje - uspon, blato, krivine... borba. Da nije vojske, ne bi ni iole prohodnog puta bilo za ono nekoliko duša koliko ovde prkosi surovoj prirodi. Levo - oronuli kućerak, zarastao u trnje - slika i prilika ovog kraja. Izbijamo na vrh brda i zaseoka Šušnjak. Bodljikava žica opasala bazu. Kao i zakloni. Dočekuje nas komandir baze, kapetan Vukašin Kurandić. On i njegovi ljudi su na posebnom zadatku. Čuvaju vakuum prostor između centralne Srbije i Kosova i Metohije. I danju i noću, zajedno s Kforom.
- Zadatak baze je sprečavanje prelaska administrativne linije na nedozvoljenim mestima, što je zapravo svuda. Najvažnija je borba protiv pojedinačnih ekstremističkih aktivnosti i delovanja organizovanog kriminala. Baza zadatke ostvaruje angažovanjem organa obezbeđenja u prostoru, kao i realizacijom straže na bazi, jednovremenih patrola i osmatračnica s Kforom. Smena traje tri, a ponekad i četiri nedelje. A naš zadatak je i ispomoć civilnom stanovništvu, jer u okolini živi desetak ljudi, održavamo im put - kaže nam Kurandić.
Magla nas je pratila još od Beograda. A ovde nas sunce ogrejalo. Čak ni vetra nema. Vele da od 365 dana 360 duva. Zbog vetra često i zastavu na jarbolu menjaju. Al' danas čudo božje - milina, ni daška. Puca pogled na Kosmet. Bele se vrhovi Kopaonika i vetro-park na njima. Iza se krije Podujevo. A između su brda i doline pod samom šumom. I tu je najviše problema i posla za ovu vojsku. Šumokradice s Kosmeta ne miruju.
- Nema veze da li je dan ili noć, ni kakvo je vreme - uvek hoće da ukradu. Ulaze čak i po 150 metara unutar Kopnene zone. Obično imaju izviđača, pa kad nas primeti, svi se daju u trk. Dobro su organizovani. Patroliramo najnepristupačnijim terenom, da ih iznenadimo. Poslednji put smo zatekli samo traktor pun drva i motornu testeru. Policija je to zaplenila. Sa nama u bazi je uvek jedno policijsko odeljenje - objašnjava Kurandić, te dodaje da, kad uspeju ne pobegnu, ne pružaju otpor, mirno čekaju policiju.
Drugih problema, veli Kurandić, nemaju. Nekada je bilo šverca cigareta i svačega preko administrativne linije, ali odavno znaju da vojska pokriva svaki pedalj i ne upuštaju se u takvu avanturu.
Život je ovde drugačiji. U najmanju ruku, nama, "strancima", čudan. Omanji montažni objekat dominira bazom. Prednjači, naravno, osmatračnica. Vojska je to, pa je tu i puškarnica, ali ima i vajat za pušenje i kaficu. Po avliji, tamo gde ne smeta, ima i rustičnih "ukrasa" - stara pegla, točak... Tu su i mali golovi, koš... Ko u svakoj domaćinskoj kući.
Ali u ovoj šale nema. Vojska je to. Sve je po pe-esu - obuka, patrola... Unutra - duž hodnika - pod konac poređane puške, šlemovi... Kroz odškrinuta vrata spavaona proviriše na sekund metalni kreveti na sprat. Kupatilo, tuš-kabine. Za sve. A među njima je i šest žena. I svi rade isti posao.
- Idem u patrole i noću. Strah ne postoji. Naiđemo na šumokradice, ali one brzo pređu liniju i završe na Kosmetu. Sam teren je izuzetno loš, viđala sam tragove divljači, ali posao nije težak - priča nam Anđelija, koja je iz sela Džigolj kod Prokuplja.
Ova devojka, inače inženjer poljoprivrede za stočarstvo, 2012. dobrovoljno je odslužila vojni rok.
- Dobar je život ovde, jedino nam teže pada odvojenost od kuće, porodice, nedostaju nam slavlja, rođendani... - veli Anđelija.
S kolegama je okitila jelku, u trpezariji. Da u "kuću" unesu prazničnu atmosferu. Jer svi su oni kao velika porodica. I svi zajedno proživljavaju i dobro i loše. I radost i tugu.
- Posao je dinamičan, pun izazova, tera na svakodnevno usavršavanje i vrlo lep za socijalni život, jer je rad s ljudima najbolji. Ali najveća mana mu je što smo često odvojeni od porodice. Ćerkica je prohodala bez mene. Ostavio sam je samo što je počela da puzi, a kad sam se vratio kući, već je išla. To mi je baš teško palo. Njen prvi rođendan sam ovde proslavio, a preko Vajbera gledao kako kod kuće slave - priča Kurandić, koji je sedam i po godina na bazi, u kojoj provedu u proseku do trećine godine.
Svega ovde ima. Ako zaveje - zime nema. Agregati za struju, cisterne vode, jer izvora nema, hrane... Imaju i svog kuvara, pekara, a ruke su im zlatne - nigde slađeg pasulja i vrućeg hleba nema.
Vakat nam je da se spuštamo za dana. Drvoseče još u šumi. Golem sneg oborio silna stabla, olakšava im posao... Mimoilazimo se s cisternom. Ide naviše pre mraka...
Kurir.rs/Jelena S. Spasić