Lepota različitosti koja krasi našu zemlju ogleda se u brojnim prirodnim i kulturnim fenomenima, pa tako od Vojvodine do Kosova imamo široki spektar bogatog kulturnog nasleđa koje je vredno čuvanja.
Budući da smo deo naroda sa dugom istorijom i tradicijom, uopšte nije neobično to što imamo bezbroj običaja koji su u nekim delovima zemlje manje ili više zastupljeni. I dok su pojedini običaji sa juga ili istoka Srbije manje poznati ljudima sa severa, isto tako postoje i oni koji su većem delu stanovništva nepoznati, a tiču se na primer samo jednog dela Vojvodine. Upravo jedan takav običaj vezuje se, najpre za Banat, a ima dugu tradiciju, koja se danas sve više i više gasi.
Šta je korinđanje?
Uoči Božića postoje mnoge tradicije koje se neguju, kao što su na primer unošenje badnjaka u kuću, što predstavlja čekanje Hristovog rođenja, zatim unošenje tri velika panja koja simbolizuju Svetu trojicu, koja se postave pored ognjišta, a iz njihove vatre palile su se sveće, kao i unošenje slame, koja bi se postavila pod sto uz pevanje božićnih pesama, osim toga, kiti se božično drvo i mesi se česnica.
Uz sve to, u Vojvodini postoji i korinđanje za Badnje veče, koje je poseban oblik koledarskih običaja, tokom kojeg se deca maskiraju i u grupama obilaze domaćinstva pevajući posebne, korinđaške pesme.
Zauzvrat, domaćini i domaćice ih daruju kolačima, slatkišima, voćem, posebno orasima i suvim šljivama, a nekad i novcem.
Korinđaške pesme
Korinđaške pesme su kratke forme i u njima deca na duhovit način od domaćina traže darove. Mnoge pesmice su poznate u većini sela u Vojvodini, a neke od njih su:
"Ja sam mali Iva, trčim preko njiva, njive se zelene,gazde se vesele", "Ja sam mali korinđaš daj mi gazda šta imaš, vina ili rakije, evo Božić ispred kapije", "Da vam ljubav bude najlepši san, želim vam sve najlepše za Badnji dan", "Ja sam mali Pera ujela me kera za nogu, za ruku daj mi gazda jabuku, ako nemaš jabuku daj mi krušku, ako nemaš krušku, razbiću ti njušku"...
Običaj koji nestaje
Kao i mnogi običaji širom Srbije, i korinđanje sve više i više nestaje. Napuštanjem sela i gubljenjem onog nekadašnjeg osećaja zajednice, gubi se i tradicija koja se godinama čuvala.
Pa tako, ovaj nekada omiljeni običaj među decom, koja su bez obzira na vremenske uslove, rado išla od kuće do kuće i ulepšavala Badnje veče svojom dovitljivošću, humorom i pesmom, danas gotovo i ne postoji.
U po nekom selu u Banatu ili Sremu se možda začuje pesma korinđaša, ali to više ne predstavlja ni delić one nekadašnje euforije i graje na ulicama koja je bila do pre samo desetak, petnaestak godina.
U narodu je postojalo verovanje da što korinđaši glasnije pevaju, to donosi više sreće domu koji posećuju, a možda je pesma korinđaša baš ono što svima nedostaje.
U moru suludih običaja, ipak postoje neki koji su i te kako vredni čuvanja, a običaj kao što je korinđanja, koji budi duh zajednice i unosi smeh, svakako treba da se spasi od zaborava.
(Kurir.rs/Blic Žena/Iris Krdžić)
Bonus video: