Bimbaša je sa Uzun Mirkom i još petoricom ratnika došao da Sava-kapije i govoreći na turskom prišao neprijateljskim vojnicima iza leđa, a onda se „zametnuo očajnički boj”
Srpski ustanici su, pod komandom vožda Karađorđa Petrovića, na današnji dan pre tačno 205 godina oslobodili Beogradsku tvrđavu.
Sam grad preuzet je od Turaka dve nedelje ranije, u decembru 1806, ali padom i samog utvrđenja, jednog od najvažnijih na severnim granicama Osmanskog carstva, oko Božića 1807. izvojevana je jedna od najvećih pobeda u našoj istoriji. A Beograd, koji je pre toga bio u srpskim rukama kratko, samo pod kraljem Dragutinom i despotom Stefanom Lazarevićem, postaje centralno mesto za srpski narod, a nešto kasnije i prestonica države iznikle na ruševinama turske imperije.
Preokreti na kapiji
Jedan od najboljih opisa borbi i oslobođenja dao je slavni istoričar i otac moderne istoriografije Leopold Ranke u knjizi „Srpska revolucija” (u prevodu Stojana Novakovića).
„I Karađorđe naumi najpre da se ozbiljski prihvati Beograda, koji je sa svojim prijateljima Vasom Čarapićem, Stanojem Glavašem i Milojem Petrovićem držao opkoljen od Dunava do Save. Među krdžalijama Gušanca Alije iznajpre je neki Arnautin Konda, pravoslavne vere, mnogo učinio oko obrane Beograda od Srba; a kad se rat izmetnu u rat među Turcima i hrišćanima, on pređe na srpsku stranu. Mnogi su učinili isto tako, ali je bio od sviju najkorisniji Konda: tako se vešt i slobodan pokazivao na sve strane; već je bio postao i bimbaša”, navodi Ranke.
U opsadi Beograda učestvovalo je oko 25.000 ustanika sa 40 topova. Broj turskih vojnika nije poznat, ali imajući u vidu da je to bila jedna od najvećih turskih pograničnih tvrđava, sigurno ih nije bilo malo. Da je to slučaj, najbolje pokazuje to da je turska posada imala 300 topova.
Konda bimbaša, čije pravo ime nije zapamćeno, prema nekim drugim istraživačima bio je Cincar iz Epira u Grčkoj. Kako objašnjava Ranke, upravo je on preokrenuo tok opsade.
„Konda se ponudi da otme varoš jednim smelim korakom. Sa Uzun Mirkom, Srbinom, koji je bio isto onoliko velik i jak koliko Konda omalen i okretan, i s još petoricom njih, koji im nesu ustupali u junaštvu i slobodi, digne se on 30. novembra 1806. (po starom kalendaru, prim. aut.) odmah pred zoru na šance, a druge obrane nije varoš ni imala. Znao je kud se može promaći kroz prve straže, koje su bile svuda razmetnute, i prođe srećno s društvom, niti ih je iko smotrio. Da bi što palo u oči, ako se odmah sa šanca dođe na kapiju, pođe malo u varoš, a posle se vrati, pa pravo na kapiju. Susretne ih, istina, jedna straža i upita ko su. Konda odgovori: ‚Momci Uzur-begovi’ (to je bio neki starešina krdžalinski). Odgovorio je turski i nikom ni da je što najmanje na um palo. Tako dođe bez svake smetnje za leđa straži na kapiji, pa onda odmah bez oklevanja udari na nju. Bilo je licem prvi dan Bajrama kad u varoši puške zapucaše, mislilo se da se puca o prazniku. Konda je imao kad da stražu savlada, makar da se ona vrlo junački branila i ubila mu četvoricu od društva, pa za tim da i kapiju razvali, ranjen i sam s Mirkom ranjenim i s još jednim Srbinom, kome nije bilo ništa. U to jurne Miloje, u onoj zabuni, što se izmetnula tim udarom, onuda blizu pređe preko šanca i Karađorđe, Turci se izbude i polete da se brane. Zametne se očajnički boj. Pucale su puške iz sviju kuća, a nije se moglo jurišati na svaku, te Srbi kuće zapale, a iznutra branioci izlete iz one vatre na gole sablje svojih neprijatelja. U ovom boju pogine Čarapić, koji je udario na Stambol kapiju; do 10 sahata varoš je bila osvojena, a jezgra se turske vojske skloni u kameni grad”, piše Ranke.
Kameni grad
Istoričar navodi da „uzeti kameni grad svakojako nije bio posao, koji biva za trenutak”. Opsada gornje i donje tvrđave trajala je još nekoliko nedelja, a došlo je i do borbi oko kontrole nad Velikim ratnim ostrvom, koje je formalno držala Austrija. Kada su presekli lanac dostave hrane, Gušanac Alija, koji je držao gornju tvrđavu, predao se i napustio Beograd, ali je u donjoj tvrđavi.
„Otuda je bila prva posledica, što je Sulejman-paša postao gospodar u svome gradu, Srbi su ga svojevoljno ostavili unutra. Onako se uglavnom činilo se s početka da će Srbi biti vrlo blagi. Karađorđe se tako tvrdo držao zabrane pljačkanja kad je uzeo Beograd da je dvojicu nepokornika pogubio, pa udove njihova tela povešao po kapijama u varoši. Prijateljski je primao one koji su iz grada dolazili njemu pod zaklon.
Međutim, Turcima je svima do jednog još tada bila naređena smrt. Srbi napredovaše u svom poslu. Niti su hteli Turke trpeti u gradu, jer su im neprestano ostali na vratu neprijatelji i izdajice, niti su ih hteli pustiti da beže. Zar to nesu bili sve privrženici istih dahija od kojih su se ovi onoliko silno napatili, kojima se još nisu bili ni osvetili dovoljno? Zar nije sve ovo pootimano od naroda što je u njih onaj nakit, ono bogatstvo?
Sulejmanu jave da mu se više neće dozvoliti hrana, a kad ih on zamoli da može slobodno otići, dopuste mu, istina, i još mu dadnu pratnju, ali tek se on 23. februara 1807. sa svojih 200 janičara i s porodicama, koje se s njim udružiše, bio izmakao nekoliko sahata, a nagazi na zasedu: pratnja, mesto da ga brani, pristane i sama uz one, te od sviju ni da se jedan spasao. U času se pokolj rasplamti po Beogradu. Dva dana su tražili Turke, koji pohitaše da se sakriju, te ih ubijali. Što je preteklo i u treći dan - većinom sirotinja i prosjaci - ono pošalju u Vidin. Neki se iskrstiše. Taj krvavi dan obogate se pljačkom Mladen, Miloje, knez Simo Marković, Vule Ilić i drugi. U tako strašnim se pokorima izlila najposle ona plemenita mržnja na Turke, tako dugo stezana, a neprestano potpaljivana uvredama i s jedne i s druge strane, još većma osnažena ratom.
O tome nema nijedne pesme. Stari su knezovi vrteli glavom, govoreći kako to nije dobro učinjeno i kako će kad-tad doći kajanje. Nego su i oni to govorili krišom, jer se valjalo bojati da ih ko ne čuje, pa ne pomisli da oni Turke brane. Tada bi se i njima valjalo obzirati za život.
A njihovi mlađi zemljaci, kao da ništa nije bilo, potaknuti srećnim napretkom, pohitaše da nastave rat.
Još u februaru pade Šabac. I tamo su bili isti taki pokori”, piše Ranke.
Kruna uspeha
Prvi srpski ustanak je na Sretenje 1804. počeo kao ustanak protiv dahija, a ne celog Osmanskog carstva, ali izvojevani uspesi u prve tri godine borbi pretvorili su to u opštenarodnu pobunu protiv sultana.
„Kruna svih ustaničkih vojničkih uspeha bilo je osvajanje Beograda. Austrijska vojska smatrala je kao velike uspehe kad je pod princem Evgenijem i Laudonom mogla u dva maha, u XVIII veku, da osvoji taj grad, koji je važio kao jedna od najvećih turskih tvrđava. Gotovo goloruka raja, s vrlo malo oružja i skoro bez imalo artiljerije, uspela je da, pod voždovim zapovedništvom, jurišem osvoji 30. novembra najpre varoš, a potom, 27. decembra, i samu tvrđavu. I ovom prilikom Karađorđe se trudio da održi gvozdenu disciplinu. Nekoliko nasilnika, koji su bili uhvaćeni na delu, on je dao pobiti i raščerečene obesiti.
Krajem 1806. srpski položaj je postao i diplomatski dosta povoljan. Turska je, po francuskom nagovoru, bez pitanja i pristanka Rusije, našto je bila ugovorima obvezana, zbacila kneževe vlaške i moldavske. Ruska je vojska na to ušla u obe kneževine, a Porta je 12. decembra objavila prekid diplomatskih veza i rat. Zbog toga sukoba Srbima je obraćena pažnja sa obe strane: od Rusa da ih pridobiju na svoju stranu kao saveznike, a od Turaka da ih izbegnu kao protivnike.
Do toga časa Srbija je bila jedna obična pobunjena turska pokrajina, kojoj su prijatelji davali lepe savete i sažaljive priloge, a na koju su u Carigradu gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Od 1806. god. i osvajanja Beograda srpsko pitanje je dobilo novi značaj. Srbi su odjednom postali politički činilac s kojim ozbiljno računaju u svom sukobu i Rusija i Turska, i na čije se akcije obraćala pažnja, ponekad izuzetna, ne samo u Beču nego i u Parizu. Od balkanskih naroda do početka XIX veka u Evropi se najviše znalo i računalo s Grcima; od 1804. god. mesto njih na prvi plan stupaju Srbi. Oni su prvi digli zastavu ustanka i posle mnogo vekova stavili na dnevni red ne samo oslobođenje balkanskih hrišćana nego i stvaranje novih hrišćanskih država u tom delu Evrope”, piše Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda”.
Andrija Ivanović