ŽIVOTNA PRIČA KREATORA KVIZA SLAGALICA NIKOLE NEŠKOVIĆA: Tuđman mi je posle 20 godina emitovanja ukinuo emisiju na Radio Beogradu
Čovek enciklopedija, urednik, novinar i voditelj otkriva zašto legendarni "Skočko" izgleda baš onako, zbog čega njegovog imena više nema na špici najpopularnijeg kviza u zemlji i u krilu kog čuvenog srpskog naučnika je proveo detinjstvo. U životu se družio i sa Zoranom Radmilovićem, Mošom Marjanovićem, Đordem Balaševićem, Mirom Stupicom...
Prvo čega se u životu sećam jeste miris rakije, mame kako me drži u naručju, vojnika koji stoji pored mene i voza. Kasnije sam saznao da je to bio voz kojim smo u proleće 1944. bežali iz Beograda. Išli smo u Dragutinovo, to je današnje Novo Miloševo, tamo smo bili u izbeglištvu, a vratili smo se kući tek početkom 1945. U tom momentu sam imao manje od dve godine. Moja sestra Mirjana je baš rođena u tom izbeglištvu, u septembru 1944. Imam u porodičnom albumu jednu sliku pre toga i dve, tri kada se ona rodila.
Moji roditelji, doktor Vera Šuvaković Nešković i doktor Predrag Nešković, radili su na Univerzitetu, bili su lekari i profesori na Medicinskom fakultetu. Onda mi dolazi sećanje na Zemun, razni neki događaji i prvomajske parade... Toga se, eto, sećam. Imali smo kuću i pored našeg prozora prolazila je povorka... Bio je to divan život između Beograda i Zemuna, gde su živeli mamini roditelji, baba Soka i deda Popa, prota Stevan Šuvaković.
Moj brat od tetke Želimir
Odrastao sam sa sestrom Mirjanom i bratom od tetke Želimirom Žilnikom. Njegovi roditelji su ubijeni. Majka mu je streljana, a oca su mu zaklali četnici. Odrastao je s nama. Posle dvanaeste godine otišao je kod druge tetke u Novi Sad. Iste godine smo rođeni, ali je on mlađi od mene samo četiri meseca. Meni je rođendan 1. maja, a njemu 8. septembra. Rođeni smo 1942. godine, a nerazdvojni smo i dan-danas, koliko se to može na razdaljini gradova i kad si stalno u nekim obavezama.
Roditelji
Roditelji su mi bili strogi, a tražili su od nas da budemo samo dobri ljudi. Morali smo da imamo neke obaveze i izvan škole, da završavamo svoje poslove na vreme i da poštujemo starije. To je nekad tako bilo. Moja majka je jednom prilikom, mnogo kasnije, izjavila: "Deco, ja sam vas pogrešno vaspitala. To nije vaspitanje za ovo vreme."
Uroš Predić, Mir Jam, Tirke...
Igrao sam se u ateljeima tetka Bete Vukanović i čika Uroša Predića i Paje Jovanovića. Oni su nam davali boje da mi slikamo, dok su pričali sa mojom babom Jelicom Vučetić Gođevac... Ona je bila prijatelj i sa Vučom i sa Matićem. Sedeo sam u krilu Milutina Milankovića dok je on pričao sa Ljubom Gođevcem, drugim mužem moje babe. Moja mama i Mir Jam su bile poznanice, jeli smo sladoled dok su njih dve pričale, pile kafu... Veliki broj tih nekih poznatih ljudi upoznao sam kao klinac. Recimo, Mošu Marijanovića, Tirketa, Arsenijevića... Bilo je tu dosta poznatih lekara koji su dolazili na slavu kod mog dede. Njih sam sve znao i plus celo društvo iz pozorišta. To je bilo vreme kada su se ljudi družili i čim se završe probe, sa ujakom su često dolazili na sedeljku kod nas u kuću.
Kako nisam postao lekar
Da sam postao lekar, bio bih četvrta generacija u porodici. Prababa dr Marija Vučetić Prita bila je prva žena lekar u Ugarskoj i druga žena lekar u Srbiji, a deda Milutin Nešković jedan je od osnivača Medicinskog fakulteta. Sestra i ja nismo krenuli tim putem. Međutim, morao sam da studiram i jednu godinu medicine. Roditeljima sam ostavio dokumente da me upišu na pozorišnu Akademiju. Otišao sam tada na radnu akciju, a kada sam se vratio, bio sam uredno upisan na medicinu. Na kraju, nisam postao ni reditelj. Moj ujak je bio pozorišni reditelj i on nas je sve uvukao u te pozorišne vode. Radio sam čak i maturski rad u gimnaziji "Istorija pozorišta u Srba". Na kraju sam završio na istoriji umetnosti.
Stoni tenis
A pre nego što sam se zaljubio u umetnost i novinarstvo, bavio sam se sportom. Igrao sam stoni tenis. Trenirao sam u Partizanu sa čuvenom braćom Marković. Kada sam imao 11 godina objavili su nam sliku u Politici ispod koje je pisalo: "Naslednici Harangoza i Dolinara", oni su tada bili naši najčuveniji stonoteniseri.
Žarko Dolinar je bio lekar i prijatelj moga oca. Sve vam je to nekako povezano u životu... Žarko je igrao "pen-holder" stil i imao je čuvenu kinesku gumu koja upija udarce. On je na tom svom reketu bio nacrtao mrtvačku glavu sa dve kosti, kao neki njegov zaštitni znak. Bio je svetski šampion u dublu. Sjajan tip. Poklonio mi je pred svima u Zagrebu svoj reket! Takve stvari nikad u životu ne zaboraviš. Tada je Partizan bio prvak države u toj kategoriji.
"Pingić" sam morao da napustim zbog vida, zato što smo genetski svi sa mamine strane kratkovidi. Krenuo sam sa -4, pa dogurah do -9,5. Rekli su mi da taj sport nije dobar za oči.
Fudbal
Onda sam u gimnaziji bio čak i rukometni golman! S naočarima, naravno, pa sam često dolazio kući s razbijenim staklima. Izuzetno volim sport, obožavam da odem na dobru utakmicu. Išao sam, dok je bio dobar fudbal, na utakmice. Poslednji put je to bilo 1992. Video sam da to više nije taj fudbal koji sam ja naučio...
Recimo, 1954. gledao sam utakmicu fudbalera veterana Hrvatske i Srbije, igrali su na Partizanu, u timu su bili Moša, Tirke, branio je Jakšić. Ceo Montevideo je izašao. Posle sam, sticajem okolnosti, upoznao čika Mošu i družio se s njegovom ćerkom i radio s njom. Bila je poznata novinarka i urednik u Politici.
Školovanje i muzika
Kao i mnoga deca iz beogradskih kuća, išli smo na časove klavira. Učili smo da sviramo nešto, da nekako ostanemo u muzici. Plus krenule su i ploče pa onda jednostavno ostaneš u tome. Drugi muž moje babe bio je prvi čovek koji je u Srbiji proizvodio radio-aparate, još od 1929. godine. Pamtim veliki radio ORION sa zelenim svetlećim okom.
Kada sam došao u gimnaziju, ona je imala svoju radio-stanicu, to je današnja gimnazija "Sveti Sava". Mi smo tamo imali redovne radio-emisije. To se dešava tamo pedesetih godina, otprilike tada... Ta škola je bila sjajna, imala je fenomenalnog direktora i sjajne profesore. Naš profesor fizičkog Bogdan Cvijetić bio je najbolji rukometaš na svetu, on je posle imao svoju čuvenu školu za rukometaše u Švajcarskoj. U raznim tim generacijama oko mene bio je jedan Filip David, pa profesor sa Medicinskog fakulteta Bogoljub Mršulja, bili su novinari Milan Lango, Duško Krajčinović... Bila je to dobra gimnazija, imala je svoje novine, sekcije i radio-stanicu. Tu je krenuo moj prvi kontakt s poslom novinara i radio-voditelja.
Pozorište i Dom omladine
Prvi posao dobio sam u Domu omladine. Međutim, pre toga sam već godinu dana bio sam generalni sekretar Kulturno- umetničkog društva "Lola Ribar". U međuvremenu sam bio i reditelj jedne predstave u Dadovu, zvala se "Klovnovi". Tako da sam zabeležen kao reditelj druge predstave u istoriji tog pozorišta.
U OKUD "Lola Ribar" napravili smo nešto prvi put u Jugoslaviji - omladinski satirični kabare "Komarac". Pisali smo Sloba Novaković i ja. Ja sam pisao sve songove, muziku je pravio čuveni kompozitor Zoran Hristić, reditelj je bio Nebojša Komadina, a glavni glumac Zoran Radmilović Klen, moj prijatelj i drug. Posle toga on odlazi u BDP, u Atelje 212, u legendu...
Radmilović
Zoran je malo stariji od nas, prvo je studirao arhitekturu, pa se tek onda opredelio za glumu. Bio je ozbiljan radnik, šeret, dobar zajebant i drugar. Mi smo napravili taj satirični kabare i igrali smo ga u staroj zgradi Ateljea 212. Imali smo i našu salu na prvom spratu u Kulturno-umetničkom društvu "Lola Ribar", ali ovo je bilo rađeno za širu publiku.
Radio Beograd
I sad ide moja priča o Radio Beogradu. Bili smo na radnoj akciji na Adi Ciganliji, došla je ekipa iz Radio Beograda i pravili su neku emisiju. Tu sam se upoznao s tadašnjim urednikom Jovom Aleksićem, ocem Miše Aleksića. Pokojni Miša iz Riblje čorbe... Njegov tata je bio urednik, a s njim je bio i Nikola Karaklajić. E, s njima sam počeo da sarađujem.
Jednog dana, dok sam bio u Domu omladine, tražili su iz Radio Beograda da se hitno napravi nova emisija za 29. novembar, trebalo je da se 1966. uradi nova emisija sa muzikom mladih. I baš Aleksić dođe kod mene u Dom omladine i pozove me da napravim emisiju. Otišao sam iako nisam imao nikakvo iskustvo u tom smislu. Ali imam tu neku filozofiju da ako razumno razmišljaš o nečemu i želiš to, onda možeš to nešto i da napraviš. Skupio sam ljude i napravili smo. Tu su bili Buca, Raša, Sava...
TV Beograd
Bilo je malo borbe tamo s njima u Radiju... Emisija se u originalu zvala "Povucite ručicu za ritam", a mi smo je nazvali "Prijatelj zvezda". I onda se emitovala sa tom špicom četiri meseca, a u novinama je najavljivana kao "Povucite ručicu za ritam". Onda smo mi pobedili sa našim naslovom. Napravili smo dobru emisiju, jer sam jako voleo džez i te korene, "crnu" muziku, bluz... Nisam trčao za dnevnim ukusom publike, donosio sam novu muziku. Tamo se nije slušao samo rokenrol, već bluz i soul muzika. Čak smo u prvim emisijama imali segmente sa big bendovima džez muzike. Uz emisiju "Prijatelj zvezda" počeo sam i saradnju sa TV Beograd. Bila je to emisija "Koncert za ludi mladi svet" koju su režirali Jovan Ristić i Pit Teslić. Napravio sam, recimo, prvi snimak Josipe Lisac na igranci u Studentskom centru u Zagrebu.
Zeleni megaherc
Emisija "Prijatelj zvezda" je išla naredne četiri godine i onda sam im rekao da sad svi puštaju rokenrol, da to nije više to, pa smo 1972. napravili kultnu emisiju "Zeleni megaherc". Ona je išla 20 godina i prestala je da se emituje bukvalno odlukom Vlade Franje Tuđmana; tako da može da se kaže nam je Tuđman ugasio emisiju. Malo da se našalim, ali to je za tadašnji radio bilo nešto sasvim novo i tehnički veoma zahtevno. To je bila "dupleks" emisija između Radio Beograda i Radio Zagreba. A svi su me zavitlavali da sam to napravio jer je moj kum Vojo Šiljak u Zagrebu, pa bi nam država plaćala druženje. Mene uvek interesuje da bušim medij, da vidim kuda sve mogu da te vode ti putevi i šta može novo da se napravi. Tako smo povećali komunikaciju i njene mogućnosti. Igrali smo delove čuvenih pozorišnih komada - kod nas je sedela Mira Stupica, a tamo Pero Krvgić, i igrali su. To je bila jako dobra emisija i tu smo pravili džumbus u tehnici radija. Kad dođeš u tehničku službu radija - ništa ne može! Ali, sve može! Samo treba strpljenja. Sve smo radili prvo kao ilegalci, da bismo na kraju to prodavali publici.
Otkaz i odlazak u UN
E, onda dođe deo života koji se zove - da komšiji crkne krava. Velika zavist u Radio Beogradu. To su bili partijski sastanci, ovo, ono... čak sam bio suspendovan jer sam rekao da oni pojma nemaju. Mesec dana sam radio, ali nisam mogao ništa da potpisujem. Meni se to polako kuvalo u glavi, a i u stomaku, i 1974. godine pročitam negde oglas da Informativni sektor Ujedinjenih nacija traži informacionog asistenta. Za sve što je pisalo imao sam kvalifikacije. Odem kući, otkucam na engleskom jeziku formular i pošaljem ga. Posle mesec i po dana stigne poziv da dođem na razgovor u Centar UN u Beogradu. Vratim se, posle mesec dana dođe poziv da dođem u Ženevu. Odem tamo, vratim se - stigne poziv da odem u Njujork. Opet odem tamo i radio sam na raznim mestima četiri godine. To je bilo jako dobro plaćeno, a meni je bilo jako značajno, jer sam osvajao novi prostor i spreman si za svaku novu situaciju. Ono kao u mladosti - krenuo si na radnu akciju i znaš da ćeš da studiraš pozorišnu akademiju, a kad se vratiš s akcije upisan si na medicinski fakultet!
To vam je jedna od tih prekretnica u životu. Kada sam se vratilo trebalo je da čekam godinu dana za novi ugovor. Znao sam gde je trebalo da idem, ali mi ponude da dođem u produkciju gramofonskih ploča. Kažem tada sebi da treba da se vratim i radim. U Produkciji gramofonskih ploča RTB vodio sam sektor propagande i komunikacija, ali pošto mene ne drži mesto, radio sam i razne druge stvari. Najdirektnije sam se angažovao i doveo Đorđa Balaševića, Boru Čorbu... Svi su oni bili pored mene.
O Đoletu Balaševiću
Za Balaševića sam znao da će biti veliki umetnik. Pa njega je Bog rukopoložio pre svega za pesnika, a i kao muzičara. Ja sam samo koristeći neka svoja iskustva i poznanstva pokušavao da mu što više olakšam, recimo kad je odlazio u vojsku. Znali smo da ide u Zagreb u vojsku, a posle toga snima seriju "Vojnici". To je sve bilo "mastermajdend". Tu su jako mnogo pomogli prijatelji iz Zagreba - sjajni muzičar i kompozitor Vanja Lisjak. On je tada radio u tom zabavnom orkestru vojske u Zagrebu i on je tu pomogao.
Amerika
Onda sam opet otišao u Ameriku. Dobio sam neku stipendiju, to je bilo 1986. godine. Stipendija je bila da idem da se upoznam sa sistemom lokalnih malih radio-stanica. To je bilo neverovatno iskustvo što se tiče načina organizacija i samih veza sa velikim medijima. Onda sam se vratio i uradio veliki elaborat za lokalne radio-stanice, sa svim detaljima. Međutim, svaka opština je htela da ima svoju informativnu službu.
Ostao sam u Produkciji gramofonskih ploča još tri godine i kada su zbog sankcija ukinuli mogućnosti rada sa inostranstvom, jednostavno sam shvatio da sad ulazimo u jednu fazu kada to nije više tako interesantno. Onda je usledio poziv sa televizije - rekli su mi da dođem da napravim kviz. Kvizove sam pravio još na radiju, Batica Savić i ja smo radili prve noćne programe. Još sam u neke dve emisije imao male kviziće, mene su oni interesovali. Između ostalog, zbog toga što se kod nas u kući nikada nije pitalo zašto - morao si ili to da znaš ili da pronađeš, uvek je bila mala šala, igra.
Muzička slagalica
Slagalica je pokrenuta na zahtev Milorada Vučelića, nekadašnjeg generalnog direktora RTS. On i ja se znamo još iz SKC, gde je on bio sekretar. Pozvao me je: "Morate da napravite kviz." Tehnički direktor Jovan Valčić angažovao je grupu studenata završne godine Elektrotehničkog fakulteta kao programere. Kada smo tražili kompjutere, rekli su: "Ali mi ih nemamo." Otišli smo da ih nabavimo privatno. Dobili smo model "286". E, onda smo videli da za svakog takmičara moramo da imamo kompjuter, pa još jedan za sve informacije, pa... Tada je to bila "Muzička slagalica", tako se zvao kviz. Bile su nacrtane stepenice kroz studio, kao klavijatura - bele i crne dirke, i trebalo je da sve sviraju dok se po njima krećemo. Brzo smo shvatili da je to tehnički neizvodljivo i odustali. Zbog toga smo napravili da svaki segment bude jedna mala igra. Ja sam prvih hiljadu emisija vodio sa Draganom Milićević. Retko ko zna zašto Skočko nosi naočare. On je po meni pravljen. Želeo sam da liči na mene.
Nema me
Danas na špici Slagalice nećete videti moje ime. Moj advokat mi kaže da ih tužimo, a ja neću. Mogao bih sada da napravim skandal i da tražim zaustavljanje emitovanja dok se to ne razreši. Ali, zašto bih uništavao nešto što sam stvorio.
Za dve godine navršiće se 30 godina kako se bez prekida emituje moja Slagalica. Oni ništa novo nisu uradili. To i dalje izgleda kako je izgledalo, čak i način vođenja, ma sve. Rejting je dobar, ali kvizu kao što Slagalica treba promena. Na velikoj televiziji tim programima se niko ne bavi i oni su dati sada nekim spoljnim produkcijama da brinu o njima.
Za mnoge televizije sam radio kviz-emisije. Moje su i "Sfinga", "Glavolomke", "Mozgalice", slovenačke "Brhtnice", kao i "Lavirint", "Znam da znaš", "Kocka je bačena", "Zlatni krug", "2 na 2" i "Totalni obrt". Za Kurir televiziju smo napravili "Mozaik".
Brak
U srećnom braku sam sa glumicom Dobrilom Bobom Stojnić, imam ćerku i dva unuka. Kako smo se mi zavoleli, najbolje da vam ona to ispriča. Boba uvek kaže da sam je nervirao zato što sam glasom ulazio u numere u emisiji "Prijatelj zvezda" i - kvario sam im snimak! Oni su sedeli i čekali da se snimi to magnetofonom. Upoznali smo se i tako... Sad smo zajedno već 40 godina.
Porodični prijatelji
Moja supruga je godinama bila dobra prijateljica sa Mirom Stupicom. Miru znam pre svoje žene, ali se tada nismo družili. Mira i Bojan su dolazili posle proba u JDP u našu kuću u Ulici kralja Milana, kod ujaka i kod tate i mame. Mira je bila vesela, ali i strašno ozbiljna. Bio sam klinac, Mira je tada već imala nekih tridesetak godina, a ja sam bio u gimnaziji. Bili su tu i drugi sjajni glumci i glumice, kao što je Pleša, Milićević, Crnobori, Spiridonović...
Važna je igra
Ja kažem ljudima da ne mogu više, a stalno me zovu za neki novi posao. Znate šta, posao kojim sam se bavio i kojim se bavim nije za sprintere - to je za maratonce, jer taj neki kvalitet i neki uspeh samo vreme pokazuje. Napraviš jednu emisiju i u redu je sve. Ali radio i televizija su posebni mediji koji zahtevaju tu neku dužinu trajanja, održavanje kvaliteta i nezapostavljanje raznih drugih stvari koje su važne. Drugo, mislim da je izuzetno važno biti pošten prema sebi i prema drugima. I biti odgovoran. Svako od nas pogreši, ali sve te greške treba priznati i svesti na najmanju moguću meru. Treća stvar je da treba stalno pokušavati da ne budeš isti, da stalno pronađeš nešto novo. Na primer, "Mozaik" izgleda potpuno drugačije od "Totalnog obrta", nemaju nikakve dodirne tačke. Kada napraviš nešto novo, onda si pun sreće. Kvizovi su prvi rijaliti koji je ikada napravljen, to je najdirektniji rijaliti tih ljudi koji su počeli tada. Vrlo važno za kvizove jeste to da on bude igra, da ne bude suvo, "pitanje - odgovor", da uvek ima neki "keč", mogućnost za obrt.
Budućnost
Imam neke planove za još jedno najmanje 25 godina - tako da će to da potraje. Ne razmišljam o smrti. To je samo jedan novi korak. Prvo treba biti svestan koliko imaš godina - pa na osnovu toga odrediti šta možeš i koliko možeš. Imati meru. S druge strane, uopšte ne treba dozvoliti sebi da određuješ da li ti imaš toliko godina ili nemaš toliko godina. Važno je kako se osećaš.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
Bonus video: