Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Ovo je njegovo svedočenje iz zapisa o tim dešavanjima, koje je on ustupio redakciji Kurira, uz dozvolu Veroljuba Babića, urednika Koceljevačke revije, prenosimo u celosti i bez skraćivanja.
Da bi postao doktor medicine i položio Hipokratovu zakletvu, potrebno je mnogo ljubavi, odricanja i truda. To nije samo zvanje, to je privilegija koja se ne dobija slučajno. Tvoj život više ne pripada tebi, već drugima, onima kojima si najpotrebniji. Moraš zaboraviti na sav trud koji si uložio, na besane noći koje si provodio, na vreme koje si izgubio. Ako uspeš da položiš prijemni ispit iz vojske, gde si dežurni dobrovoljno svaku noć, a pritom si u artiljeriji, haubičar, gde si stalno na terenu, na čuvenom Slunju. Noseći knjige iz vojne biblioteke, čitajući u pauzi, između gađanja, i za odsustvo ideš na medicinski fakultet, u vojničkom odelu, jer nisi stigao da se presvučeš. Primljen, u skoro nemogućim uslovima, onda to nešto znači. Sudbina ti je određena, jer nisi slučajno prošao, izabran si Božijom voljom, i taj teret moraš nositi ceo život. Nisi postao doktor da bi uživao, da bi imao neke privilegije, da bi se kitio titulom, koja ništa ne znači, ako je ne zaslužiš, ako nisi posvećen tom svetom pozivu. Ako tvoje znanje ne bude upotrebljivo u praksi, već samo u teoriji, ti si promašio profesiju. Upropastio si život, izabrao zanimanje koje nisi ničim zaslužio. Nisi ispunjen, niti upotrebljiv, ali si sujetan, gord, bez pokrića, bez razloga. Postaješ grešan, prema sebi i prema drugima kojima treba da budeš posvećen. Reči ništa ne znače, dela govore o svakome. Ili jesi, ili nisi, drugo ništa ne postoji.
Ko si ustvari ti?
Odgovor od sebe pravi, nikada nećeš dobiti, jer nisi merodavan. Potrebno je vreme, veliki izazovi, teški trenutci, životni lomovi, da te ojačaju, ili slome. Ako nisi ono što jesi, onda i ne postojiš. U miru možeš biti svakakav, i dobar, i loš, i zao, i nikakav. Niko ti zameriti neće, jer svaka profesija ima takve. Na to smo navikli. Možda ćeš bolje proći, jer se nećeš istrošiti, gledaćeš svoj život, ugađati sebi, a drugima kako bude. Važan si ti, imaš titulu, imaš sve, a nemaš ništa. Nisi ni svestan toga. Niko ti nije rekao, niko te nije uputio, a sam si zalutao, izgubio se u vremenu i prostoru. Besciljno provodiš dane, nema te nigde, a nije primećen tvoj nestanak. Kada se pojaviš, sve je isto, kao da je vreme stalo, kao da si nevidljiv, ti si samo broj i ništa više. Ako si srećan sa takvim životom, onda je jadan tvoj život. Čami u njemu do kraja, budi promašaj, budi ništa. Nikada nećeš postati nešto.
Kako se postaje ratni doktor?
Pa samo u ratu, kada je zemlja u kojoj živiš napadnuta. Kada nepravda zavlada, a pravde nigde nema. Život se menja, prestaje da postoji. Nova pravila važe. Sile zla caruju, bombe padaju, a ti ne znaš zašto? Kada te pozovu da kao lekar ideš sa specijalnim jedinicama MUP-a u neizvesnost, u nešto što nikada nisi doživeo, niti si želeo, da ti zemlja bude uništena. Da narod pati i bude porobljen, a nije kriv. Tvoj život više ne pripada tebi. On pripada tvojoj napadnutoj zemlji. Ti si izabran, ta čast ukazana nije slučajna. Znači da nešto vrediš. Da živote policajaca preuzimaš i odgovaraš za njih. Nema dvoumljenja, nema straha, kako se čovek odjednom promeni. Sebe ne prepoznaje, ali ga tek upoznaje. Gde je nestao strah, gde je nestala nesigurnost? Pa nije ga nikada ni bilo, što u medicini nije normalno. Doza straha bi trebala uvek da postoji, ali ja taj osećaj nisam upoznao. Da li sam ja normalan? Da li mi je život dosadio, pa mi je svejedno šta će biti sa njim? Postoje ciljevi i nešto jače od života, vrednije od pojedinca. To je sloboda, to je stvaranje ratnog doktora koji prelazi iz mira u borbu za živote svojih policajaca, za buduće ratne prijatelje. Njihovi životi su za mene vredniji od moga. Njihova sudbina je i moja. Delimo i sreću i tugu. Životi su nam u paklu, a duša nam je mirna, jer ako izgubimo zemlju, izgubićemo i sebe.
U svakoj nesreći ima i sreće. Upoznao sam te divne ljude, stekao ratne prijatelje, za ceo život. Imao razumevanja za njihove probleme, rešavali smo ih zajednički. Ništa nije bilo nemoguće, kada imaš takve ljude, hrabre, odlučne, smele. Nikada se nisam odvajao od njih, jer jedino tako sam mogao da im pomognem. Oni su to znali da cene, imali sigurnost i poverenje.
Svoj život su prepustili meni i mom tehničaru bez razmišljanja. Moji dragi koceljevci, naizgled grubi ratnici, bez straha, bez predaha, ali sa toliko emocija koje su širili i osvojili moje srce. Probudili u meni ponos, jer sam sa njima, jer sam sa pravim ljudima koji imaju dušu, imaju osećaj pripadnosti jedinici koja nije znala za poraz. Ta reč nije postojala. Kao ratni doktor, moja razmišljanja su bila, ako je vreme umirati, čast mi je umreti sa takvim herojima.
Zar je moguće toliko puta ići na Kosovo i Metohiju, bez ikakvog razmišljanja, a ne pomenuti i sve ostale policajce koji su činili Užički odred. Koji su dali sve od sebe. Čiji životi su bili u takvoj opasnosti, da je Božije čudo kako su preživeli. Svaki dan obilazio sam njihove punktove, da vidim u kakvom su zdravstvenom stanju. Svaki put je bio napad žestok, gađali su nas sa svih strana. Dok su meci leteli, mi smo se smejali, zbijali šale, mene su krivili da im dovlačim neprijatelja. Rekao sam: “Dolaziću svaki dan, a vi budite spremni, da vam ne bi bilo dosadno”. Sa oklopnim vozilom, posetio sam manastir “Devič” u kojem su bile 13 monahinja i pas šarplaninac. Susret sa njima, njihov mir i blaženstvo, kao i zahvalnost za lekove koje sam im dao, u meni su probudile emocije.
Krst monahinja manastira Devič
Osetio sam neki čudan spokoj, kao da sam dobio neku snagu Božiju. Nikada nisam izgubio veru, jer su moji uvek slavili “Đurđic”. Onda kada je teško biti vernik, kada je još teže biti sveštenik ili monah, kada si jedino mogao biti Jugosloven. Bez krsta, bez nacije, dok su drugi sačuvali svoju veru, bili ono što jesu, a mi postali ono što nismo. Monahinje manastira “Devič”, dale su mi krst i ikonice koje će me zaštititi od svakog zla. Osetio sam neku moć. Osetio sam da nisam sam, da imam Božiju pomoć, koja mi je neophodna, jer bez nje, teško bih se izborio, teško bih sačuvao živote mojih saboraca, mojih prijatelja, mojih dragih policajaca. Blagoslov monahinja, tih iskrenih duša, koje su ostale sa verom u Boga da čuvaju našu svetu zemlju, bez straha za svoje živote. Klanjale su se do zemlje, moleći se za nas mučenike, za nas obične smrtnike.
Njihove molitve su uslišene, imali smo veru, imali smo neki polet, osećaj da nam niko ne može ništa, jer znamo zašto smo tu. Znamo šta branimo i šta ne smemo da izgubimo. Životi naši su manje bitni, oni su ništavni u poređenju sa Svetom zemljom, sa Kosovom i Metohijom. Koliko je opasnosti bilo, sreća nas je pratila, kako je moguće izbeći sve to? Kako poverovati u slučajnost? Ništa nije slučajno. Sve ima neki razlog i neki viši cilj. Mi obični smrtnici idemo kroz kišu metaka kao da imamo neki nevidljivi štit. Oko mene Božiji ratnici, kao da imaju oreol na glavi. Oni brane Svetu zemlju, oni ne beže, oni su uspravni, metak ih neće. Neće ni mene. Toliko smo prošli, upoznali našu zemlju, bili gde nikad srpski policajac nije bio. Toliko lepote smo videli, a golgote doživeli. Ravnica, sa planinama koje paraju nebo. Oblaci sa maglom, avioni sa bombama. Toliko neprijatelja sa svim strana. Ko to može da izdrži a da ne bude uništen?
Užički odred je preživeo
Užički odred sa svojim jedinicama, od Šapca preko Koceljeve i okolnih mesta, do slobodarskog Užica je preživeo. Bila su to teška vremena. Borbe neprestane. Smrt je bila uvek tu, da nas podseti da se uzaludno borimo, da će ratni doktor izgubiti bitku, da životi njegovih prijatelja neće postojati. Da ih ne može spasiti, da se mora predati. Ko još može da pobedi smrt? Ko sme da joj se suprotstavi? Ona izaziva, prkosi, njen zlokobni smeh odjekuje Kosovom. Ona govori: “Svi ćete biti uništeni, ostavićete kosti na Kosovu, niko vas neće naći, nema vam spasa”. Ujedinjeni protiv smrti, Užički odred se ne obazire. Živote ćemo skupo prodati, ali zemlju moramo braniti. Niko nije razmišljao o povlačenju. Koliko snage je u tim ljudima? Uporni, rođeni borci, iako to nisu znali, ali su otkrili sebe. Ponos i čast, pobeda ili smrt. Predaje nema, čekamo neprijatelja da dođe na našu zemlju. Da oseti šta znači umreti, a ne zakukati. Život sa ciljem. Sloboda bez cene. Smrt sa razlogom. Znali su šta ih čeka. Samo avioni i bombe, iz Avijana bili su njihovi glasnici, kao i Albanci sa snajperima. Gde su te moćne sile da pošalju svoje dzelate, da kazne Srbe, da ih više nema. Odustali su, jer njihovi životi vrede mnogo, a naši ništa. Mi smo obični gubitnici koji moraju da nestanu. Svet se povampirio. Uništavaju naduvane tenkove od plastike i broje naše žrtve. Koliko su nas uništili? Toliko, da niko živ nije ostao.
Bombardovanje je prestalo, potpisan je Kumanovski sporazum, da se vojska i policija povuku sa Kosova i Metohije, a da Kfor zauzme pozicije, koje smo mi držali. Bilo nam je teško. Znali smo šta to znači. Morali smo da napustimo našu Svetu zemlju, da ostavimo naš narod koji nije imao gde, koji je verovao u nas, a mi smo ga izneverili. Sporazum se morao poštovati. Kao ratni lekar, nisam imao teži dan u životu. Poznavajući moje prijatelje, znajući šta oni osećaju, kako sve to preživljavaju. Kako je mir toliko težak? Ako je to olakšanje, zašto nam srce puca? Zašto nam glava hoće da eksplodira? Zašto smo toliko tužni? Gde smo to bili, a gde idemo? Šta smo učinili? A šta nismo? Zašto smo otišli, a koga smo ostavili? Zašto nam se smrt čini bolja od života? Imali smo stotinu prilika da joj se pridružimo, ali nismo. Kako smo je pobedili, kako nismo izgubili? Šta vrede naši životi? Ostavili smo svoju zemlju, svoj narod, svoje manastire, svoju veru. Kiša je padala, nebo je plakalo, a plakali smo i mi, koji se nismo plašili smrti, ali su emocije toliko jake, da nam izazivaju bol u grudima. Kako da zaustavimo tugu koja je sve veća? Izgubili smo kontrolu. Mi više nismo oni koji su hrabro jurišali, čiji su životi otpisani. Mi smo oni koji se vraćaju u svoja mesta, u svoju Koceljevu. Porodice će nas dočekati, srećni što smo živi. Zašto smo mi onda toliko nesrećni? Dali smo sve od sebe, nije bilo do nas. Niko nas nije pitao za mišljenje. Znali su kakvo bi bilo. Niko se ne bi vratio, niko se ne bi predao, to sam video, to sam osetio i sam.
Moja misija je uspešno završena
Duboko urezano u srce, pamtiću taj dan našeg povratka. Misija koju smo imali, izvršena je. Svi koji su bili sa mnom su preživeli. Da li je to uspeh? Kao ratnog doktora, verovatno, ali kao čoveka čije emocije izazivaju tugu, jad i čemer, patnju i bol, koji se ne može opisati, ni objasniti, mora se doživeti, i preživeti. Biće teško, jer smo načeti, jer nas je pogodio povratak, više nego sam rat. Da li je vredna tolika patnja? Da li je normalno da se ne radujemo jer smo živi? Gubitak naš je ogroman, čekaju nas teški dani, čeka nas psihička borba sa samim sobom. Nade uvek ima. Dok ima volje, želje, i Svetog cilja, kao i mojih dragih prijatelja, koji su dokazali šta znači hrabrost, smelost, a iznad svega biti čovek koji zna šta je borba, koji je upoznao sebe, onog pravog koji postoji u svima nama koji voli svoju zemlju. Kao ratni doktor, ponosan sam što sam toliko vremena proveo sa tako divnim ljudima, bogatiji za veliko iskustvo i uvek spreman, da biti čovek, može da bude i doktor, ako je dostojan svoje profesije. Ako je izabran da bude ono što jeste. Budi human, bez straha za svoj život, jer on je posvećen višem cilju, on ima svrhu koja nema cenu. Rat je najveće zlo, ničim izazvano, ali živeti u tom vremenu, a ne biti učesnik u odbrani, dati svoj doprinos, pomoći svojim znanjem, iskustvom, opravdati svoje postojanje, odbraniti čast svoju i svoje profesije, a izbeći sramotu koja se više pamti i ostaje kao mrlja za porodicu i pokolenje. Život ima smisao, ako si ga ispunio, ako si dao sve od sebe, da se ponose tobom, i da te pamte takvog kakav si bio i kakav jesi. Svoj sud o svakome, o delima, mogu da daju samo oni koji znaju pravu istinu, oni koji su bili na pravom mestu, u pravom trenutku".
Dr Dragan Pavlovic pedijatar
Kurir.rs/A.Mlakar