Kada su Nevenku Stanković odveli u Jasenovac imala je samo sedam godina. Sada je vratila film na te strašne dane i ispričala svoju priču kako je izgledao život u logoru.
- Prvu turu su vodili mušku radnu snagu u Nemačku za rad, sledeće je bilo streljanje na Dubiškom polju, sedam dana je išla krv kao reka. Onda smo mi bili svi zajedno i mali i veliki, ko je šta imao, ako ste imali zapregu do grada - započela je Nevenka svoju priču.
- Oni upadnu u selo kao vukovi kad upadnu među ovce, samo udaraju, šutiraju, guraju... Ko nije hteo da sluša, nož oko vrata - dodala je.
- Ulazak u Jasenovac je bio grozan. Odmah su razdvajali majke od dece. Svako od njih je imao svoj vid ubijanja. Ako ne stignu da nas ubiju, guraju nas u peć. To je bila jedna šupa u kojoj je bila peć i tu su nas ubacivali. Mene su gurnuli u tu rupu, ali ja sam nekako pala sa strane. Jedan SSR- ovac je rekao: "Ovu malu plavu ću ja da uzmem." Uzeo me zato što mi je znao oca. Bio je kolega sa njim - prisetila se ona gostujući na TV Prva.
Po Nevenkinim rečima uzimali su jedno po jedno dete, ubacivali ih u krematorijum gde dete uz jauke i vriske izgori odmah.
- U tom momentu mi je taj SSR-ovac spasao život. Sećam se tog krematorijuma, to je bio jauk, vrisak, vreva, jedno zlo - rekla je Nevenka.
U Jasenovcu su imali preko 50 načina na koje su ubijali ljude. Ustaše su se takmičile u što svirepijem načinu ubijanja. Nevenka se seća da su je kasnije prebacili u drugi logor u kojem su ljude ubijali tako što su iz zatvarali u štale, nisu ima davali hranu i ni vodu, pa su ljudi umirali od gladi, ali i od nedostatka vazduha.
Njena majka je spasla njenog brata tako što mu je obukla suknjicu i povezala maramu da liči na devojčicu.
- Kada bi pao mrak, u tom prostoru bi bio muk. Nema zvuka. Samo ćutanje i plakanje. Majka nije krila suze. Ona je plakala jer je tada izgubila decu. Od sedmoro dece, samo nas dvoje je preživelo, a kasnije mi je umro i brat od posledica logora - priseća se Nevenka.
- Preživela sam idući iz nedaćeu nedaću. Koja te ljulja zaljulja ta te i doljulja. Moj život je bio samo muka.U Dubravi su nam davali da jedemo prave pomije za stoku. Nisu imali više stoke, pa smo mi bili ta stoka. Zatvorili su nam vodu pa smo pili to što smo piškili. Sve se zove život. I muka se zove život - završila je Nevenka.
(Kurir.rs/Naj zena/TV Prva)