Posle priče u Kuriru humani ljudi grade dom na Pešteru, bliže školi i civilizaciji, za male Raičeviće i njihove roditelje
Sunce je ogrejalo šestoro Raičevića!
Pre dve godine, zima je bila, njih troje malih Raičevića, Radoslav je tada imao tek 10, Vanja 12, a Miljana 14 godina, zatekao sam u šumi, u nevidbogu, na pola puta između Sjeničkih Bara i njihovog sela koje se zove Blato, kako se iz škole, umorni, promrzli, vraćaju kući, svojoj brvnarici i roditeljima. S njima je bio i mali komšija Dejan Cmiljanić (12), pričali smo usput kako se bore sa smetovima, kako često, pešačeći 11 kilometara od kuće do škole i toliko nazad, pokisnu, umore se, budu mokri do pojasa, kako se, tako mali, bore sa olujama, mećavama.
Radoslav je meni neukom objašnjavao kako je najbolje i najpametnije pobeći od vuka, ako naiđe...
- Ja, da sretnem vuka u šumi, ja bih mu pobegao - pričao je tada mali Radoslav.
- Ih, kako si ti brz, stigao bi te za dva koraka - protivila se njegova sestrica Vanja.
- Možda bi ti bolje bilo da se popenješ na neku bukvu - predlagala je druga sestra Miljana.
- A šta da padnem sa bukve, pravo vuku u šake i još da razbijem nos - nije se dao Radoslav.
Vredni
Sat kasnije, kad smo stigli u brvnaru, otac i majka dečice, Srbislav i Stojna Raičević, pričali su mi je kako se njihova deca muče pešačeći u školu, kako ih često, kad sneg napada, prtinom ka školi Srbislav prati s konjem, kako se sekiraju kad dece nema, kad ih usput uhvati oluja, mećava, kad padne noć, a dečica još pešače...
- Sanjamo, eto, da stvorimo malo kućice, gore na Barama, kod škole, da nam se deca ne muče, da smo bliže svetu, a ovu našu brvnaru i ne bismo zapuštali, ovde bismo dolazili leti, da radimo imanje, da čuvamo stoku - poverio mi je tada Srbislav svoj san.
Priča u Kuriru objavljena tada rasplakala je Srbiju.
I kao što to obično i biva, stigla do dobrih srca... Nije prošlo mnogo, javili su se dobri ljudi iz humanitarne organizacije Srbi za Srbe, stupili u kontakt sa Srbislavom, i san sanjan u brvnarici na samom kraju Blata, 11 kilometara od Bara, počeo je da se ostvaruje...
- Imam šta novo da ti javim, kako nemam. Ukrovili su mi kuću, stavili stolariju, sad je ovamo sneg, mi smo u našoj brvnarici zavejani, ali čim grane sunce i stigne proleće, u boga se i u dobre ljude nadam, radovi na kući biće nastavljeni, završeni na leto, naš san biće dosanjan - pun radosti pričao mi je pre neki dan Srbislav kad sam ga pozvao.
Istina, potrajalo je u međuvremenu dok Srbislav nije našao plac u Barama, dok plac nije preveden, dok nisu obezbeđene potrebne dozvole, ali ogrejalo je sunce Raičeviće, tu nema dileme.
Surovo
Brvnaricu u Blatu, iz koje pogled puca na crnogorske planinčine, i koju svaka jača bujica koja se spusti odozgo, s Peštera, samo ne odnese, neće, potvrđuje, zapustiti, kao ni imanje okolo.
- Zazimio sam petoro govedi, petnaestak ovaca, od toga i malo dečjeg dodatka izdržavam porodicu, drugih primanja nemamo. Imanje ovde u Blatu nastavićemo da obrađujemo, jeste ovde surovo, ali mi bolje nemamo - veli Srbislav.
Mali Radoslav će, obećava, sa sestrama i bratom u novu kuću u Barama povesti mešance Meda, Džonija i Bobija, na Bare će uoči iduće zime i kobila Micika i ovce i krave... On će još dve i po godine u školu na Barama, kuća u ovom selu bliže Sjenici za njega malog je pravi spas. Miroslav, Miljana i Vanja sada idu u srednju školu Kragujevcu, tamo su u đačkom domu.
Z. Šaponjić