Pokazalo se da je po urgenciji Nj. s. Porfirija - kome želim brz oporavak od infekcije omikronom - Gospod Bog ipak bio s Novakom Ðokovićem, sledstveno čemu australijske vlasti nisu imale drugog izbora nego da Novaka oslobode iz ropstva i da mu omoguće da još jednom „pokori svet“ i da ga položi Srbljima pod noge.
Kad je Nj. s. već prekršio sopstvenu reč da se, osim o velikim verskim praznicima, neće pojavljivati u javnosti (u kojoj monasima i inače nije mesto) i kad se već pojavio na republičkosrpsko političkoj svečanoj akademiji, i ja sam prekršio samom sebi datu reč da više - da ne bih dodatno kvario ionako poljuljano prijateljstvo - neću javno komentarisati Nj. s-ove identitetske i političke izjave. Budući da je lično Gospod rekao „nisam došao da donesem mir, nego mač“, napustiću čovekougađačku zonu komfora, staviti prijateljstvo na kamen kušnje i Nj. s-ovu banjalučku izjavu, citiram - „ne dopustimo da nas drugi, ma koliko dobronamerni bili, uteruju u svoje modele i kalupe zajedničkog života i mira“ - podvrgnuti kritičkoj metodi close reading.
Najpre: ko su ti „drugi“? Nije precizirano. Uopšteno je. Iz čega sam izvukao zaključak da su to svi oni koji nisu „mi“. Idemo dalje. Ako su ti, neimenovani, doista „dobronamerni“ - mada su u politici dobre namere retkost - zašto ih bar ne saslušati, zašto ne porazmisliti da li su njihovi „modeli i kalupi“ možda i za nas dobri. Možda nam niko ništa ne bi mogao i možda bismo bili još jači od sudbine ukoliko bismo prihvatili poneki model od onih kojima niko ništa ne može više mnogo nego nama i koji su od sudbine mnogo jači nego mi.
Idemo još dalje (možda je bolje reči - dublje). Empirijsko iskustvo poslednjih trideset i kusur godina nedvosmisleno pokazuje da „drugi“ - koji god bili - ne samo da nisu pokušavali da nas uteraju u svoje modele i kalupe nego su i rukama i nogama kopali - i svi do jednog uspeli u tom naumu - da s „nama“ ne žive „zajednički i u miru“.
Idemo najdalje. Ako već - budući da nam niko ništa ne može i da smo jači od sudbine - nipošto nećemo dopustiti da nas drugi uteruju u modele i kalupe zajedničkog života i mira, nije zgoreg zapitati se kakvi su to „naši modeli i kalupi“ kad ni sa samima sobom nismo u stanju da živimo „zajednički“, pogotovo ne „u miru“, što je takođe empirijska činjenica.
Da nema (privremenog i provizornog) nacionalnog jedinstva u Novaku i njegovim grend slemovima, ne znam šta bi bilo sa Srbijom, a bogme i srpskim zemljama. Veliko je pitanje i s kakvim ćemo se, nenaviknuti na poraze, porazima suočiti kad jednog dana prestanemo da ih prikrivamo Novakovim pobedama.
Ako već nećemo da prihvatamo tuđe modele - sa čim sam saglasan - nije li (ako već nije prekasno) krajnje vreme da izgradimo sopstvene, primerene realnosti i vremenu, umesto što uvozimo modele iz srednjeg veka, o kojima, inače, znamo malo ili ništa.