FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Studija slučaja
Osvanu danas (za vas je već juče) nedelja, dugo očekivani dan referenduma o promeni Ustava, ali to nije bila nikakva vest. (Jedva da je bila i tokom konfuznog huškanja na referendumski izlazak/neizlazak.) Dobra stvar u ovom referendumu je to što, za razliku od ustavnog referenduma Referendumskog Lopova, neće trajati dok stranački aktivisti u glasačke kutije lopatama ne ubace potreban broj listića.
Udarna vest jučerašnjeg dana bila je Breaking News da su australijske vlasti odlučile da deportuju Novaka Ðokovića. Vest je u Srbiji dočekana onako kako se i inače dočekuju crne vesti koje na beogradsku adresu stižu posle teških amoka - sa rezignacijom, kao još jedna velika pobeda u ratu koja se pretvorila u poraz u miru. Čak su i sajtovi najcrnjih tabloidnih žutara uspeli da promrmljaju samo: „teška sramota“ i tsl.
Sada je nastupio takozvani post festum. Prostudirajmo slučaj. Ostajem pri ranijem stavu da 35% odgovornosti za Novakovu kalvariju pada na situaciju - koju moj omiljeni filozof Uncle Kit Ričards definiše kao „Shit happenes“ - u kojoj mnoštvo sinhronizovanih bezazlenosti, trapavosti beznačajnosti proizvede golem pičvajz.
Šezdeset pet procenata odgovornosti za Ðokovićevu deportaciju i dalje pripisujem opštenacionalnom amoku - jednom od mnogih - i sumanutoj nameri de se, mlateći gloginje Novakovim qwrzem, najebemo majke (ovoga puta Australiji, ali spisak je beskonačan) i da po ko zna koji put nametnemo svetu svoju volju.
Da nije bilo psihodelične, na momente i psihotične reakcije i napušavanja visokih australijskih dužnosnika od strane kompletne srpske javnosti - minus Čanak i još nekolicina - Shit happens bi se mogao lako „hendlovati“.
U Srbiji je, naime, raširena zabluda - koja nas je koštala ko Svetog Petra kajgana (i još će koštati) - da su, budući da ne urliču, ne kunu i ne pičkaraju u javnosti, zapadnjaci, naročito Anglosasi, ženski polni organi koje je lako zastrašiti i ućutkati.
Što je iz osnova pogrešno. Vrlo su jebeni igrači, koji - za razliku od nas Srbalja - dugo pamte i vraćaju trostrukom merom. Još nam iz anglosaksonskog sveta stižu računi sa odloženim plaćanjem za ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage. Zašto? Da li su Anglosasi bili nešto naročito emotivno vezani za Aleksandra i Dragu? Ma jok, gledali su ih ko smrdljiv sir.
Ali su kraljeubistvo, koje su izvršili oficiri zakleti na vernost kralju, smatrali pouzdanim znakom da Srbiju - bila ona kraljevina, socijalistička republika ili demokratska monarhija - treba zauvek staviti ad acta, u fasciklu zemalja Četvrtog sveta.
Beogradski Kitaj Gorod i Slavski Pojas - čuveni po kratkoći „kolektivnog pamćenja“ i nepovezivanju činjenica - i dan-danas nariču nad podlošću Gordog Albiona, koji „nam“ je, iako nije morao, uvalio Tita i partiju. Mogao bih vam još pričati, ali se bližim karakterološkom prekardašivanju, pa ću našu današnju kolumnu poentirati zaključkom da je Novak Ðoković bio još jedna Apisova žrtva. I to ne poslednja.