Saznadoh prekjuče preko mog prozora u svet Vajbera da sam, skupa sa ostatkom sunarodnika, u proseku najgluplji u bivšoj Jugoslaviji. (Sad će neprejebivci da graknu: Pa je l’ ti trebo Vajber da to saznaš?)
Ne padajte u amok. Polako, sve ćemo razjasniti. Određeni Jakub Marijan, državljanin Češke, inače lingvista po obrazovanju, potegao je pa - da li iz zajebancije, da li iz zle namere - napravio mapu inteligencije Evrope na kojoj smo mi, Srblji, ispali gluplji od Makedonaca, Bosanaca i Hercegovaca, Hrvata i Slovenaca, a za utehu, inteligentniji smo od Crnogoraca i Albanaca.
Bilo je predvidivo da će ta dubara izazvati poveliku frtutmu u Srbiji, očekivao sam cimanje češkog ambasadora i pisanje protestne note češkoj vladi, ali sve se završilo prilično inteligentno, „viralnom“ drekom po društvenim i kafanskim mrežama.
Nekoliko, međutim, grupa građana - koje, u nedostatku prave reči, provizorno zovem opozicija - u ponedeljak je preko svojih portala i novinčina dalo sve od sebe da prilože jak argument za Marijanovu teoriju o ovdašnjoj neinteligenciji.
Skromna referendumska izlaznost je preskromnu opozicionu inteligenciju navela da u slaboj izlaznosti vidi novog Krivokapića i Stanivukovića i da zabludno, ali radosno pomisli da će svi koji nisu izašli na referendum trećeg aprila izaći na glasanje i glasati za opoziciju.
Ja, recimo, neću, iako na referendum nisam izašao. Nisam ne izašao zato što me je mrzelo da podignem dupe i odem do glasačkog mesta, nego zato što sam duboko ubeđen da ovde nema nikakve vajde od menjanja Ustava i zakona dok se ne promene glave.
Neka se Ljušić ne uznemirava, ne mislim na masovnu transplantaciju glava - mada bi njemu dobrodošla - mislim na promenu onoga u glavama, što je, kako stvari stoje, misija nemogućija od transplantacije.
Ako je Marijanova prosečna nacionalna inteligencija obična glupost, takozvana kolektivna inteligencija je naučna činjenica. I definisana je ovako: „Sposobnost grupe za pronalaženje boljih rešenja za rešavanje problema nego što su u stanju njegovi pojedini članovi.“
Iz napred priloženog proizlazi da pripadnici određene grupe/društva uzeti pojedinačno mogu biti izuzetno inteligentni, ali da kao grupa postupaju neinteligentno, glupo, čak idiotski. Pojedinačne inteligencije što se tiče - mislim na inteligenciju u osnovnom značenju snalažljivosti i prilagodljivosti - Srbi se mogu podičiti IQ-om od 280. Ne preterujem, nema im tu premca, niko drugi, nigde u svetu nije u stanju umesiti tako ukusnu pitu od govana i napraviti auto na drva, ubaciti „budž“, prebaciti žicu preko elektrovoda pa krasti struju, naći „vezu“, umuvati se preko reda, odseći uvo pa zakrpiti dupe, da ne nabrajam, spisak je ogroman and counting. Problem je što mnoštvo pojedinačnih hiperinteligencija (čitaj: interesa) drastično umanjuje onu kolektivnu, čiji nedostatak dovodi do toga da živimo od „budževa“ i pita od govana.