Čita prekjuče jedan moj pajtaš na jutarnjoj kafi i prelistavanju novina u mojoj kafanici trijumfalni naslov u jednom od „slobodnih“ tabloida, citiram - „Beograd je rekao NE Vučiću“ - pa, cinik kakav je, reče: „Da se Vučić jednoga dana pojavi na Pinku ili Happyju i SNiS-u obznani - i da se pred Marićem zakune - da sutra daje ostavku na sve funkcije i odlazi u progonstvo u Sibir, opoziciona tevabija bi unisono graknula: „E, nećeš, ima da nas tiranišeš dok mi to hoćemo.“
Ne bi, naravno, tako bilo. To je samo retorička figura u kojoj ima poneko zrno istine. Kad bi u stvarnosti bilo ono što se opozicionim babama snilo - tj. kad bi Visoki Vučić ispunio vlažne opozicione snove i dobrovoljno demisionirao - nastalo bi basnoslovno udaranje šapicama o grudi, još basnoslovnija jagma oko upražnjenog trona i - treba li uopšte reći - ultrabasnoslovna otimačina za unosna ministarstva, nadleštva i preduzeća.
Pređimo na stvar. Sva ta istorijska „ne“ (svemu, svačemu i svakome) i „neću“ (šta god to bilo i šta god ko radio) - od kojih je izatkana istorija Srbije - nisu politički, nego teološki problem, koji je možda mogao biti eliminisan da se vaktile SPC bavila teologijom, umesto nacionalnom geografijom i politikom.
Taj problem se zove „Duh protivljenja“, pominje se i u biblijskim spisima. Ovako zloduh funkcioniše. Osobi zaposednutoj duhom protivljenja - da ne bude zabune, njime smo u manjoj ili većoj meri svi zaposednuti - šta god da ima nije dovoljno, šta god da je zadesi ne valja joj, koga god da sretne taj joj nije po volji, a svemu oko sebe nađe manu i po svemu se osere. Foto-robot prosečnog Srbina, zar ne, stari moji.
Da li su to suštinski nezadovoljne osobe? Jesu. I to trostruko. Kako sad trostruko? Evo kako. Te su osobe - u „našem narodu“ poznate i kao nadžak babe - nezadovoljne zato što je ovaj svijet - koji je tirjan i tirjaninu - nepresušni izvor nelagode i nezadovoljstva, što je, da kažemo, notorna stvar. Svi to fasujemo. Ali su istovremeno dodatno nezadovoljne jer u tupoumnoj neprejebivosti misle da je moguće prejebati ustrojstvo sveta i ovako guravog kakav je pretvoriti ga u vrt uživanja.
To su dva izvora nezadovoljstva. Ima i treći, koji je povezan s još jednim zloduhom - porokom lenjosti i nemrdanja dupetom. U dodatnoj tupoumnosti, poklonici Duha protivljenja ništa ne čine - dupetom ne mrdaju - da povećaju zadovoljstvo svojih žitija, nego očekuju da im ona neočekivana sila koja rešava stvar, oličena u nekom „neokaljanom licu“ - zadovoljstvo donese na tacni. „Naš narod“, nesklon teološkim zavrzlamama, ovako to formuliše - nema kape za krivoga Rajka.
Posledica opsednutosti, u slučaju Srbije masovna (ni saborna nije prejaka reč) jeste da hronično nezadoljstvo ovim svijetom - koji je tirjan i tirjanima - biva krunisano vozdoviženijem nekog tirjanina na vlast, a on već nađe načina da žitija učini neprijatnijim nego što bi morala biti.