Elem, jedva nešto više od mesec dana pred izbore, opozicija serbska je najavila da će njen kandidat na predsedničkim izborima biti đeneral Zdravko Ponoš. Napred rečeno uopšte ne znači da će svi rogovi u vreći podržati Ponoševu kandidaturu.
Međutim, iz onoga što je rečeno, moja neznatnost je dokonala da je opozicija po ko zna koji put pribegla mimetizmu i da Ponoš tu treba da odigra ulogu Koštunice, „neokaljanog lica“ koje će privući glasove sa svih strana. Pa kad đeneral pobedi - a Vučić ne htedne da prizna pobedu - eto ti masovnih demonstracija i Visokog Strmopizda.
To bi možda tako i išlo kad bi u opoziciji bilo nekog poput Ðinđića, koji je - dok je Koštunica kunjao u mutlaku - danonoćno vadio trnje iz mnoštva mindži. „Rušenje“ Miloševića, međutim, nije bio cilj Petog oktobra - to je bilo sredstvo - ideja je bila transformacija Srbije iz istočnjačke despotije (Achtung, Bazdulj) u demokratsku, pravnu državu, naravno u granicama njenih skromnih mogućnosti.
Izgleda da je Teofilu Pančiću - s kojim sam vaktile imao neke drugarske polemike glede obaveznosti podrške opoziciji, kakva god bila, na poslu rušenja vlasti - štošta došlo iz dupeta u glavu. Teofil se u subotnjoj kolumni u Danasu osvrnuo u gnevu na već ubuđalu vađevinu da „šestog oktobra nije bilo.“ Naravno da je bilo, kaže Pančić. I ja to kažem. Problem je što već u zoru šestog oktobra nisu potekli med i mleko, što prosečna plata već sedmog nije bila 2.500 evra, što direktorskih mesta i ministarstava nije bilo dovoljno za sve guzice koje su zinule i koje su - kad želje nisu ispunjene - stale da se oseravaju po Ðinđiću.
Lamentiranje nad „nedogođenim Šestim oktobrom“ - piše Teofil - jedno je od najantipatičnijih opštih mesta one gunđave malograđanske „a zašto sam ja šetao“ potkulture koja nam je, mnogo više nego tobože nedogođeni Šesti oktobar, donela tog Vučića.
Da, da, svako - čast vrlo retkim izuzecima - ko je tih godina „šetao“, očekivao je da papreno naplati šetanje, ali kao što je poznato, papreno naplaćivanje šetanja i kerebečenja je moguće samo u autoritarnim režimima, nipošto u demokratskim državama. Kad su se guzna očekivanja izjalovila - a brzo su se izjalovila - krenulo je zapomaganje „samo da ovaj ode“.
Hajde mi sad da vidimo šta će biti kad Vučić ode. Trenutno na političkoj sceni nema ni jednog jedinog dilbera koji ima organizacione sposobnosti, koji je spreman da uči, da radi 16 sati dnevno i koji ima više od nekoliko hiljada članova. Kako stvari stoje, neće ga skorih dana ni biti.
Evo šta će biti. Posle dva dana u novu vlast će se infiltrirati lopuže i muljatori - onoliko ih se infiltriralo i u mnogo organizovaniji DOS - i tako će započeti još jedan ciklus večnog vraćanja istog. Dok Kosovo ponovo ne bude srpsko.