Ovde i velike mašine ivanjičkih putara, mašinisti koji su kao planinski vukovi, teškom mukom izlaze na kraj sa podivljalom prirodom. Ono što putari "Puteva" tokom dana očiste, pokušavajući da meštanima destetina sela na Goliji obezbede vezu sa svetom, vetar tokom noći zamete. I, tako već danima. Teška bitka ne prestaje.
Mikan Raković, mašinista na velikoj "ulti", koji već 36 godina vodi borbu sa smetovima na Goliji, juče oko podne jedva ja na Prijekom brdu, na jednom od prevoja, probijao smetove visoke mestimično i po četiri metra. U pojednim trenucima, dok je severac divljao i nanosio tone snega na put ispred njega, "ulta" visoka više od tri metra, ličila je na igračku među onim smetovima.
- Ovo ovde je ništa, tek da vidite kako je dalje prema Odvraćenici, tamo ima smetova visokih i po šest metara - ispričao nam je Mikan dok je na trenutak, na minus 13 stepeni, pod ledenim vetrom zastao da predahne, uhvati snagu za nastavak puta.
Ispred njega, na putu koji je, koliko pre 20-tak sati bio čist, bilo je više od metar snega, okolo ogromni smetovi koje je tokom noći napravila oluja.
- Čega se sve za ovo 36 godina nisam nagledao po Goliji, koliko sam samo zavejanih iz automobila spasavao, ponekad, jedva i sam sebe. Planinčina je ovo, retko gde vetar duva kao ovde, prođeš mašinom, okreneš se, iza tebe sve zavejano. A, bojim li se, da se bojim ne bih ovde ni dolazio, jednostavno, sednem u mašinu i napred - pričao je Mikan.
Predeo okolo, kao sibirski, led, sneg, orkanski vetar, smetovi... Golija ne prašta greške.
Za Mikanom, na Prijeko brdo brzo je stigao i Aco Bojović, mlađi mašinista, koji od Mikana polako uči posao. Noć ranije, Aco je iz smetova u Đonovom polju, nekoliko kilometara dalje spasio dvoje Užičana koji su se u smetovima zaglavili u džipu.
-Poziv je stigao u pola šest uveče, mrak uveliko. Pozvao sam telefonom Milana Karalića, meštanina gore iz Golijske Reke, koji planinu zna kao svoj džep. Za 40 minuta bio sam "nivom" u Golijskoj Reci, a onda smo se punih dva sata kroz smetove probijali ka Prijekom brdu i Đonovom polju, nekih sedam - osam kilometara, smetovi visoki i po pet metara. U jednom trenutku pukao mi je lanac na vučnom, prednjem točku, težak 300 kg. Da nije Milan pošao sa mnom i ja bih ostao na putu, u mećavi. Ovako, Milan mi je pomogao da sastavimo, vratimo lanac, nekako smo stigli do zavejanih ljudi, vezao sam džip španerom, vukao ga više od stotinu metara, ljudi su spaseni - priča Aco.
Milan je na Goliji odrastao, gorštak, viskog skoro dva metra, kao od brda odvaljen, poznaje Goliju kao malo ko.
-Kad me je Aco pozvao duvao je vetar, znao sam da je gore na brdu, na brisanom prostoru jako teške... Jedva smo se probili do ljudi, kad smo stigli do njih, poprilično su bili u panici, sreća, pa su stali na mestu na kome mobilni telefoni imaju dometa, da su stali par stotina metara dalje, tamo nema signala, ne bi mogli da dozovu pomoć, onda bi tek situacija bile teška, naročito ako u kolima nemaju dovoljno goriva. A da neku krenu pešice, nema šanse da bi se probili kroz smetove - kaže Milan.
Put preko Golije, od Međurečja, preko Golijske Reke i dalje prema Odvraćenici, Novom Pazaru na jednoj i Raški, Dugoj Poljani na drugoj i trećoj strani od životne je važnosti za meštane desetina sela na Goliji. Po selima je mnogo i starih i bolesnih, onih kojima zatreba pomoć, zato putari ivanjičkih "Puteva" danima vode borbu sa smetovima.
A Milan, odrastao na Goliji, među smetovima, upozorova, moli ljude, ne krećite ovih dana preko Odvraćenice bez teške muke ili potrebe, naročito ne noću. Ako krente, onda obavezno pun rezervaor goriva, u kolima vekna hleba, sveća.
- Ne zna Golija šta je delija - kaže Milan.
Kurir/ Zoran Šaponjić