Srbija je zemlja u kojoj je ubijen premijer. Ubijen je pre bezmalo devetnaest godina, ispred zgrade Vlade, na svom radnom mestu, ubijen je da bi se zaustavila modernizacija Srbije, da bi politika u koju je verovao i koju je sprovodio bila uništena, zaustavljena i izbrisana i da bi Srbija stala na putu vraćanja u društvo modernih, razvijenih, demokratskih i uređenih zemalja kojim je krenula. Na dan kada pišem ovaj tekst navršava se tačno dvadeset jedna godina otkako je u Skupštini Srbije izabran za predsednika Vlade, otkako je Srbija dobila prvu demokratski izabranu vladu, otkako je, nakon pobede na parlamentarnim izborima u decembru 2000. godine, Srbija rešila da postane demokratska država slobodnih ljudi koja pripada Evropi, koja ne ratuje sa susedima i u kojoj vlast radi u korist svojih građanki i građana. Sve to je završeno onim pucnjima ispred Vlade nekoliko godina kasnije, a decenijama kasnije se pokazalo i dokazalo da nije postojala namera da se politička pozadina ovog ubistva ikada razreši, što je činjenica koja nas nepovratno koči, vraća unazad i onemogućava da krenemo dalje.
Zbog toga nemamo pravo da neozbiljno shvatimo informacije o planiranom atentatu na predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Nemamo pravo da pristajemo na poluinformacije o „jednoj državi Evropske unije“ koja je informacije o atentatu prosledila našim službama i da ne insistiramo na rasvetljavanju ovog događaja. Više od svega, nemamo pravo da ne insistiramo na tome da saznamo kako je moguće da te informacije dođu najpre do Vojislava Šešelja, koji je ovu priču obelodanio u javnosti. Da li su Šešelju te informacije o planiranom atentatu dojavile ta država Evropske unije i njene tajne službe? Ili su pak naše službe te koje su Vojislavu Šešelju dale ove izuzetno poverljive i opasne informacije, a on ih plasirao u javnost? U potonjem slučaju, ovo zahteva istragu koja bi dala odgovor na pitanje na koji način ovoliko poverljive informacije „cure“ iz naših bezbednosnih službi i na koji način dolaze do lica koja ih plasiraju u medijima. Ovo, sve u svemu, zahteva ozbiljnu i profesionalnu reakciju svih državnih organa, mnogo ozbiljniju od ove koju vidimo i koja se svela na medijsku kampanju uz postizanje jeftinih političkih poena i takmičenje Vučićevih stranačkih kolega u izjavama deklarativne ljubavi, a bez ikakvog pozivanja na odgovornost odgovornih za ovolike propuste.
Sa druge strane, ukoliko se ispostavi da se radi o manipulaciji i triku koji treba da posluži tome da se obračuna sa Crnom Gorom i njenim predsednikom, na kog se indirektno i vrlo orekstrirano svaljuje krivica za ovo, svi koji su u tome učestvovali moraju biti osuđeni kako krivično, tako i javno, medijski i u svakom drugom smislu. Ukoliko se ispostavi da je ovo još jedna u nizu manipulacija strahovima građana, još jedan pokušaj da se destabilizuju i Srbija i region proizvodnjom veštačke krize i dnevne politike ili dugoročnog projekta proizvodnje nacionalnih neprijatelja u susednim državama, stvar je podjednako opasna, ako ne i opasnija, jer podrazumeva zloupotrebu celokupnog državnog aparata i plasiranje laži u stvarima u kojima nikakvih laži ne sme biti. Ako to nismo naučili, nismo naučili ništa. Iz (izostanka) reakcije nadležnih organa videćemo da li smo.