U specijalnom serijalu Kurir otkriva kako je zaista izgledao put ostvarenja "američkog sna" ovog kontroverznog milijardera u mutnim vodama balkanske tranzicije
Diplomatske depeše iz Beograda koje je objavio Vikiliks, svedoče da se prekretnica u Šolakovom poslovnom usponu dogodila 2002. godine kada je fond u suvlasništvu Džordža Soroša u dve faze uložio u SBB 10 miliona dolara. U depeši od 1. juna 2007. godine do detalja se opisuje kako je nastalo Šolakovo poslovno carstvo i ko je taj poduhvat finansirao.
Depeša je potvrdila ono što su srpski mediji dugo spekulisali, da je početni kapital kragujevačkom biznismenu obezbedio Džordž Soroš. Motivacija američkog milijardera mađarskog porekla da u firmu nepoznatog preduzetnika iz Kragujevca uloži 10 miliona dolara, bila je za mnoge iznenađujuća i čudna. Pa ipak, iz nekog razloga Soroš je Šolaku dao novac kako bi kablovski operater KDS izvršio kupovinu konkurencije radi sticanja značajnijeg tržišnog učešća.
Početkom maja 2002. godine, vlasništvo nad KDS preneto je na kompaniju “Gerrard Enterprises”, koja je krajem istog meseca svoj vlasnički udeo prenela na preduzeća “Serbia BroadBand S.a.r.l” sa sedištem u Luksemburgu. Ubrzo je došlo do akvizicija više lokalnih kablovskih operatera iz Beograda, Niša i Novog Sada od strane KDS, nakon čega je u martu 2003. godine naziv preduzeća promenjen u “Serbia Broadband – Srpske kablovske mreže” (SBB). Naredne 2004. godine EBRD je investirao dodatnih 15 miliona evra kupujući milion deonica SBB-a kako bi se Šolakovoj firmi pripojilo još dvadeset pet lokalnih provajdera i na taj način, kako stoji u izveštaju, osvojio značajan deo tržišta kablovskih operatera u Srbiji.
Prema Vikiliksovim telegramima, Šolak je u razgovoru sa ekonomskim atašeom u Ambasadi SAD naveo da je u tom periodu, iz strateških razloga, izbegavao direktnu konfrontaciju sa kompanijom Telekom Srbija. Njegova ideja je bila da “raste ispod radara”, kako se Šolak izrazio u pomenutom razgovoru iako je rast prihoda i profita SBB-a tih godina bio eksponencijalan - između šezdeset i sedamdeset odsto godišnje.
Tom prilikom, Šolak je priznao da je za rast njegove kompanije zaslužno potpisivanje sporazuma sa Telekomom 2003. godine što je SBB-u omogućilo upotrebu Telekomovih optičkih kablova i druge infrastrukture. U depeši se dalje navodi da je posle kratkog vremena počeo da predstavlja smetnju Telekomu koji je, navodno, pokušavao da kupi Šolakovu firmu. Prema tim navodima, direktor "Bedminster Fund" Ron Drejk, koji je upravljao investicionim fondom koji je bio vlasnik SBB-a, nekoliko puta je dolazio u Beograd na sastanak sa ključnim ljudima iz Telekoma Srbije, među njima i Draškom Petrovićem tadašnjim generalnim direktorom te državne kompanije. Šolak je svojim sagovornicima iz ambasade SAD rekao da je Petrović bio “odlučan da kupi SBB ili da ga uništi” što je vlasnik SBB odbacio kao mogućnost.
U razgovoru sa neimenovanim službenikom Ambasade SAD u Beogradu, Šolak je pomenuo da je krajem 2006. godine jedna grupa neimenovanih srpskih biznismena, navodno tražila kontakt sa njim zbog razgovara o kupovini njegove kompanije što je on odbio.
Nakon ekspanzije firme i Šolakovog prelaska u Beograd, firma u Kragujevcu nastavila je da posluje pod rukovodstvom njegovog zeta Dušana Radosavljevića koji je kasnije svoj udeo u kompaniji prodao. Posredstvom podizvođačke firme “Set Up Systems” DOO Kragujevac, čiji je faktički, iako ne i formalni vlasnik, Radosavljević je duži niz godina uspešno poslovao sa SBB-om zahvaljujući čemu je, preko napumpanih faktura i fiktivnih ugovora, stekao značajnu imovinu.
Paralelno sa uspehom u novom biznisu, Šolak je pokušavao da se vrati i u filmsku industriju. Prema izvorima iz kreativne industrije, on u više navrata bezuspešno pokušavao da kupi "Centar film" od Jadranke Blanuše koja je odbila da mu proda produkcijsku kuću zajedno sa katalogom od preko 100 domaćih filmova.
U SLEDEĆEM NASTAVKU: Partnerstvo sa velikim investicionim fondovima i pohod na regionalno tržište
Bonus video: