SRPSKOM FILMU FALI EMOCIJA! Ognjen Janković: Zlatni dečko je priča o odrastanju, u njemu ima akcije, ali ljudska nota POBEĐUJE
Reditelj Ognjen Janković, koji je poznat i kao član čuvenog rep benda Beogradski sindikat, nije iznenađen uspehom svog debitantskog filma "Zlatni dečko". Za manje od 10 dana od premijere pogledalo ga je više od 100.000 ljudi, a u razgovoru za Kurir on otkriva kako je pronašao glavnog glumca Denisa Murića, šta mu je bilo najteže da snimi i zašto nije autor muzike za svoj prvenac.
Kako se rodila ideja da radite film "Zlatni dečko"? Ne delujete kao fan sporta i neko koga zanimaju takve teme?
- Moji glavni saradnici na filmu su bili Aleksa i Vuk Ršumović. Aleksa je, kao najmlađi izdanak čuvene porodice, najviše radio na scenariju. Vuk i ja smo ga posle samo prilagođavali. Želeo sam da napravim priču o prokletstvu talenta i ustanovim da li je to dar od boga, pa smo ubrzo shvatili da je fudbal najadekvatnija sredina koju bismo mogli da iskoristimo. U fudbalu klinici vrlo brzo postaju meta raznih interesa. Nezrela mala stvorenja su primorana da donese neke važne odluke o svojoj karijeri kad nisu mentalno spremni za tako nešto, što rezultira pogrešnim odlukama. Svaki talenat se s tim suočava. Najviše se to vidi u fudbalu. Poslednja stvar o kojoj se brine je sam fudbaler i njegova duša i to je bila moja zvezda vodilja i pokretač u celoj priči.
A žanr?
- Vuk ga je najbolje definisao kao "coming of age" (film o odrastanju, op. aut.). Mi pratimo jedan prelomni momenat Denisa Markovića, kad se lomi njegova ličnost. Film je inspiraciju našao u nekoliko istinitih događaja. Puno smo priča istražili, a neke su neverovatne, ali nisu mogle da stanu u film. Ideja je bila da sklopimo smislenu celinu, ceo taj svet pun senzacija, koje su zanimljive i muškom i ženskom svetu. Mislim da smo ovom temom pokrili puno sfera, a opet dali ljudsku priču. Nadam se da na publiku najviše utisak ostavlja emocija. Ljudi mogu da gledaju bolje snimljene fudbalske utakmice, ali ne mogu da zavire u njihov svet i vide te lomove i razmišljanja. Naš distributer kaže da "Zlatnog dečka" treba da pogledaju roditelji sve dece, što je meni znak da smo dobro uradili posao.
Premijera je bila odložena više od pola godine. Koji je bio razlog?
- To je odluka našeg distributera "Art viste", koji ima više iskustva od nas. Mogli smo za to vreme da uradimo bolje montažu, ali i muziku. Dobili smo vreme za rad na tog segmentu. Za dobar film je jedna stvar način pričanja priče, kadriranja i glume, ali potpuni kvalitet mu daje zvuk.
Da li ste vi radili muziku?
- Prepustio sam taj deo kolegi Nemanji Musuroviću. Nas dvojica smo zajedno studirali na Fakultetu dramskih umetnosti. Nemanja ima mnogo filmova iza sebe. On zna moj muzički ukus i mislim da smo ostavili zanimljiv pečat. Muzički smo se pronašli i mislim da smo uspeli da budemo drugačiji.
U glavnoj ulozi je Denis Murić. Kako ste ga izabrali?
- Denis je sebe pronašao i dao u novoj ulozi. Bio sam zaljubljen u njegovu ulogu u "Ničijem detetu". Vuka sam pitao da li da zovem Murića za tu ulogu, a on je rekao obavezno. Bila je to ljubav na prvi pogled. On je zbog svog porekla i uspeha morao da ranije sazri. Čuo sam da je trenirao fudbal sedam godina u Zvečanu. Mislim da mu je "Zlatni dečko" doneo nešto u odnosu na talenat, a i vratio ga je u trening. Za samo šest meseci je ušao u formu, a mi smo imali saradnika koji je mogao da ide u profesionalce. Meni je on bio najvažniji saradnik. Obojica smo prolazili kroz neke nesigurnosti, ali smo jedan drugome izbrusili viziju ovog filma.
Odnos Igora Benčine i Denisa Murića je nešto najlepše što publika može da vidi u filmu.
- Jeste. U tom odnosu možemo da prepoznamo odnos između oca i sina, a još tačnije između starijeg i mlađeg brata. Braća nemaju isti pogled na život. Igor i Denis su dve različite škole glume, što je moćno u kadru. Oni i kad ćute u kadru, energija se oseća. I druge starije kolege su Mirića prihvatile, što je dalo dodatni kvalitet.
Šta vam je bilo najteže da snimite?
- Dan na Marakani. Morali smo u montaži da ga zamenimo stadionom u inostranstvu. Snimali smo sa tri kamere i imali tri paralelna seta. Gledao sam u pet monitora. Bilo mi je teško da se snađem. Denisu je to bio najteži dan, jer je puno pretrčao. Naša ekipa je imala samo 450 statista.
Kako se film dopada fudbalerima?
- Ljudska nota je ta koja pobedi. Glavna stvar u filmu je to što je nepretenciozan. Priča je ljudska i jednostavna. Meni je bilo zanimljivo da mešam žanrove. Ljudi koji očekuju akciju će je dobiti, ali i emocije. To najviše fali našem filmu.
Kurir.rs
Bonus video: