Pomalo komedijaški deluje kada Ðilas preti kako će izaći na ulicu ukoliko mu neko pokrade Ponoša i Mariniku na izborima. Doduše, još je smešnije kada uverava birače kako će 3. aprila uveče slaviti pobedu. Oba scenarija ravna su mogućnosti da usred ove ledene zime bude plus 40, i to Ðilas veoma dobro zna. Ipak, on veoma ciljano ide sa ovom pričom, jer pokušava da se uhvati za nešto kao davljenik za slamku, s obzirom na to da su mu svi dosadašnji pokušaji rušenja vlasti neslavno završeni. Kao Iznogudu, koji je čitav život želeo da bude kalif umesto kalifa.
Mučeni Dragan Ðilas jedino u šta se uzda je strani faktor. Prateći geopolitička previranja i mogućnost izbijanja haosa u Ukrajini, što će se svakako reflektovati kroz niz pritisaka i na Srbiju, poput onog da osudimo tzv. agresiju Rusije, što Vučić sigurno neće uraditi, Ðilas računa da će mu levoliberalna zapadna politička elita pružiti pomoć u potencijalnom nasilnom rušenju vlasti. Nema nikakve dileme da je Ðilas apsolutno spreman ne samo da osudi Rusiju već i da pomogne sa određenim kapacitetima protiv Rusije. Otuda nije ni čudo što je kandidovao dve krajnje levoliberalne ličnosti, izuzetno antinacionalno opredeljene, što su kroz svoje političko delovanje i karijeru u više navrata dokazale, jer su one kao takve za zapadne strukture odlični budući poslušnici koji će Srbiju držati privezanu na uzici. Dakle, Ðilas je zapadu poslao svoju ponudu, koja bi glasila ovako - nudim vam poslušnike i Srbiju na tacni, a vi meni omogućite da nesmetano gradim svoju poslovnu imperiju. Dodatno, Ðilas računa i na angažovanje Evropske unije u rušenju Orbana, koji svoju bitku bije takođe 3. aprila, što Ðilas računa kao dodatni vetar u leđa da pokuša nešto više da učini u Srbiji.
Elem, svima je jasno da Orban protiv sebe ipak ima ozbiljnu opoziciju i da će se bitka u Mađarskoj voditi prsa u prsa. S druge strane, u Srbiji je narod u ogromnoj meri uz Aleksandra Vučića i nema ama baš nikakvo poverenje u aktuelnu opoziciju. Dakle, operacija protiv Vučića mora da se odvija na drugačiji način, a to je najprljavija kampanja, diskreditovanje, izmišljanje afera, spinovanje, pretnje da će biti streljan i on i svi njegovi saradnici ili da će robijati, da će mu biti pobijena porodica, da će narod izaći na ulicu ako proglasi pobedu, pa sve do toga da se zapreti i fizičkim uklanjanjem. Ðilas baš tu služi kao strašilo da nagoveštava i da tako okuražuje svoje radikalne pristalice kako će braniti pobedu na ulicu, bez obzira na činjenicu što po svim istraživanjima Ponoš stoji lošije od kandidata izvesnih Suverenista.
Zato, svi oni koji glasaju za Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića moraju da budu spremni na potencijalnu odbranu izborne pobede. To ne znači nikakvo zagovaranje nasilja, kao što to radi Ðilas. Naprotiv, već od sada svima objašnjavati da je jedini cilj Dragana Ðilasa da pokuša da izazove nekakvu nasilnu smenu vlasti na ulici koju bi Zapad podržao i da njega izbori suštinski ne zanimaju, jer je svestan da na njima nema šta da traži. Njemu su izbori samo izgovor za pokušaj nekakve revolucije, koja je Ðilasova poslednja šansa da nešto više uradi u politici. To se mora objašnjavati svuda i na svakom mestu, jer je to više nego očigledno. Što bi se narodski reklo - već viđen scenario.
Nema spavanja, dragi naprednjaci, već trk u narod i da se odnese briljantna pobeda 3. aprila.