Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Ovo je njegovo svedočenje iz zapisa o tim dešavanjima, koje je on ustupio redakciji Kurira, uz dozvolu Veroljuba Babića, urednika Koceljevačke revije, prenosimo u celosti i bez skraćivanja.
Svako vraćanje u prošlost je teško, dramatično, budi uspavane emocije, potisnute, a stalno prisutne. Koliko snage treba da je oživiš, da probudiš burne događaje, da razbiješ jednoličnost života? Da li smo se oslobodili svih dešavanja koja smo preživeli, jer godine su učinile svoje? Čemu vraćanje i podsećanje, šta je bilo i kako se desilo?
Šta je u nama nedorečeno, skriveno, a želi da izađe, da se više ne krije, da ugleda svetlost dana? To je istina koja ne miruje, ona traži put, da je svi čuju, ne samo ratnici, hrabri policajci užičkog odreda kao i ostali branioci otadzbine već i obični građani koji su nešto čuli, ali nisu verovali. Znali su da se nešto dešavalo na Kosovu i Metohiji, da je neko ratovao i da se sve završilo. Počeo je nov život koji se odvija, ide svojim tokom.
Generacije dece rastu, imaju svoj svet u kojem se osećaju dobro. Zašto bi ih prošlost zanimala, jer im niko o tome nije pričao? Bilo je raznih priča ali nisu bile zanimljive, brzo su ih zaboravili. Kako će prihvatiti nešto što nisu videli, doživeli, osetili na svojoj koži? Nisu bili ni rođeni, sa novim tehnologijama, otuđili su se od svakodnevnog života. Kako dopreti do nekoga ko te ne čuje? Ukidanjem služenja vojnog roka srušili smo sve mostove koji su nas povezivali. Ostadoše izolovani, na pustom ostrvu, u svojim stanovima, sami u sobama, u svetu koji drugi ne mogu razumeti. Otuđeni od realnog života, pošteđeni od njegove surovosti, bezbrižni u svom odrastanju. Kako dozvolismo da izgubimo toliku decu, kome ih to prepustismo, da izgube identitet, da zaborave sve ono što je važno u životu? Koliko treba vremena da dopremo do njih? Da li ćemo imati hrabrosti da istinom uđemo u njihov svet? Ako smo zakasnili, krivi smo jer smo ćutali, grešni smo jer smo ih štedeli. Koga smo to lagali? Sebe ili svoje najmilije? Zar smo se toliko promenili, kako nas je život u miru toliko uništio? Čime smo to zaslužili, da izgubimo jednu mladost koja je naša budućnost?
Čemu se nadati i u šta verovati, koga kriviti, koga optuživati? Ako prošlost nisu upoznali, mi je nismo zaboravili. Svaka generacija je imala neku istorijsku ulogu. Nismo ni mi rođeni kada je srpski narod vodio bitke sa Turcima. Znali smo sve junake iz epskih pesama. Nismo poznavali srpske vojvode iz prvog svetskog rata, ali smo znali njihova imena, čuvene bitke, koje je i svet proučavao. Divili se tim junacima koji su bili brži i od konjice. Pamtili reči koje su zapisane u narodu. Poistovećivali se sa njima, osećali muku i tugu srpskoga naroda. Srećni zbog slobode koju su nam doneli, a nesrećni zbog ogromnih žrtava koje su podneli. Drugi svetski rat je doneo nešto drugo. Pokušali su da potisnu ono što smo već znali. Dobrim delom su i uspeli, ali istorija pamti. Ako neko i zaboravi, ona ga podseti, vrati ga u stvarnost, ošamari ga istinom, kao pijanca kada poliješ hladnom vodom, brzo se otrezni. Jeste zbunjen, ali počinje da shvata da je nešto propustio, što nije smeo.
Svi bili na istorijskom ispitu, neki ga uspešno položili i ostali da se slave i pominju i kroz tako daleku vremensku distancu. Drugi su brzo zaboravljeni. Vreme ih je pregazilo, ideologija im je došla glave, slava je kratko trajala i polako nestala. Ko više o njima priča sa uvažavanjem? Srpski narod je shvatio prevare, istorijske falsifikate. Sve što se slavilo, prestalo je. Herojima skloniše biste, promeniše imena gradova, kazniše ih za sva nedela.
Da li su to zaslužili ili im je učinjena velika nepravda? Srpski narod nije glup, ali je naivan, veruje svakom ko kaže lepu reč. Idealan je za opraštanje i zaboravljanje. Treba mu vremena da se sabere, da shvati kome pripada, da se vrati zemlji Srbiji koja mu je bila u podsvesti, da zaboravi na lažno “bratstvo i jedinstvo”. Svako trežnjenje je bolno, glava ti puca, hoće da eksplodira. Koga kriviti ako ne sebe? Koliko zabluda, još više prevara, koliko stradalih zbog lažnog verovanja? Otuđeni od crkve, od Boga, ostali bez ičega što nam je davalo snagu, što nam je budilo nadu. Kakvu sudbinu srpski narod je mogao da očekuje? Ono što nije radio, to ga je i snašlo. Morao je da plati veliku cenu svoje naivnosti. Nijedna tragedija jednog naroda nije velika ako ga vrati na pravi put. Žrtve su ogromne, ali istina je još veća.
Kada je shvatimo i pronađemo, ona je naša i ničija više. Mi je više ne damo, zagrlili smo je kao majku uplakano dete koje je neko oteo pa ga je jedva vratio. Držimo je čvrsto u zagrljaju, kao da nam je to poslednje što ćemo osetiti i imati. Naša majka Srbija, naše Kosovo i Metohija, to je naša svetinja, naša otadzbina. Tamo gde smo rođeni, gde nam je kolevka pravoslavlja, gde su nam koreni. Napadnuta je naša zemlja, rat je počeo. Sve velike sile sveta, terorista i stranih plaćenika, obrušilo se na Kosovo i Metohiju. Kao lešinari kad vide svoj plen na samrti. Srpski narod, koji je lutao godinama, tražeći sebe, konačno nađe izgubljenu zemlju. Kako se sve promeni, kako se zemlja brzo probudi? Ko je hteo, želeo i mogao, taj se odazvao.
Rat nam je doneo snagu, otkrio istinu, vratio nam život. Izgubljeni u tunelima prošlosti, ugledasmo svetlost dana. Videsmo avione, rakete, ali i dušu naše zemlje. Kosovo i Metohija, naši manastiri, sveta zemlja, zove glasom koji para nebo, koji budi Srbiju, da je zaštiti, ako srce ima. Taj glas dopire do svakoga, odzvanja kao eho, koji se ponavlja i one koji se dvoume ispravlja. Kako se ne odazvati, kako pobeći, jer će te prokletstvo uvek pratiti? Oni koji nisu razmišljali nijednog trenutka, brzo su se organizovali i pod jedan barjak stali. To su ljudi koje ne smeš dva puta zvati jer će se naljutiti. Oni su rođeni spremni, živeli za taj trenutak, kada će moći da pokažu od čega su sazdani. Da li su to kamene gromade ili su to ljudi od krvi i mesa, sa ogromnim srcem, ili su to očajnici koji su morali da dođu jer ih je neko naterao? Onaj ko nije hteo ili smeo, taj nije ni došao.
Došli su oni koji su se oprostili od svoga života, hrabri ratnici užičkog odreda PJP, iz Srbije, šabačka četa koju su činili policajci iz Krupnja, Ljubovije, Malog Zvornika, Loznice, Koceljeve, Vladimiraca i Sapca, kao vitezovi na poziv napadnute zemlje. U noći, u magli, u tami, bez straha, jer su znali da nisu sami. Znali su ko će sa njima biti. Užički odred ih je čekao. Nisu nikoga izdali, već su svi pod nebeski svod stali. Užički odred, bez pripreme, a tako jedinstven, kao da su godinama vežbali, a mnogi se nisu ni znali. Rodoljubi su svi isti, jer znaju da zavise jedni od drugih. Imaju isti cilj. Koreni su im tu, kuće su im daleko, ali je duša zajednička. Takav preobražaj niko nije očekivao. Šta ih je to nosilo, šta im je snagu davalo? Kao nadahnuti pesnik, napisaše poemu o svetom ratu, o Kosovu i Metohiji.
Šta su osetili, o čemu su razmišljali kada su svojom zemljom gazili? Koliko radosti u njihovim očima, toliko svetlosti u manastirima. Vratili se pravoslavlju, došli kada je trebalo. To nije bila kneževa večera, već susret hrabrih ratnika. Sve je bilo protiv njih. Koliko neprijatelja na jednom mestu, koji su ih čekali, sa crnim uniformama, sa UĆK oznakama? Previše aviona iznad naših glava, kao jata ptica, koje kruže i bacaju bombe. Njihove rakete, traže svoj cilj. Ko može zaustaviti takvu silu? Ko će preživeti, a ko ostati da mrtav brani napadnutu zemlju?
Razmišljam, šta bi bilo da su oni sad na našem mestu? Ni dan ne bi dočekali, svi bi u tami nestali. Da su Srbi tako razmišljali, ne bi bili slobodarski narod, ne bi svaka kuća imala bar po jedan crni barjak, već bi cvećem dočekali svoje osvajače, klanjali se i pokorni bili. Niko nije došao da se preda, jer život je samo jedan. Bolje ga je ovde dati, nego sa đavolom trgovati. Čast je biti na tom mestu, gde osećaš svu lepotu, odbraniti svetu zemlju, doživeti tu golgotu. Užički odred sa svojim komandantom neustrašivo je jurišao Kosovom i Metohijom. To nisu bili obični policajci, to su bili neustrašivi ratnici. Sve je gorelo, i nebo i zemlja, mirisalo na smrt i propast. Napadani sa svih strana, junaci filma strave i užasa. Zašto im osmeh sa lica nije nestao, otkud taj smeh, kad metak promaši? Kao što nema kuknjave i paničnog straha kada ih pogodi. Svakom ratnom doktoru koji se odazvao, kao i tehničaru koji nije pobegao, bila je čast biti deo tog odreda. Bilo je nešto veličanstveno u tom okršaju, gde polažeš životni ispit rodoljublja, gde nema teoretisanja, već surova stvarnost. Ako si smiren, videćeš šansu, da život mora da pobedi i pored toliko napada, jer sreća ne okreće leđa hrabrima, ona ih prati i onda kada beli stojadin(auto) zakačiš za pragu, koja te vuče uz brdo, preko strnjike, na najviše mesto. Kad tako nešto doživiš, pa kako ne biti srećan?
Svi vide beli auto sa crvenim krstom na najvišoj koti, kao orijentir, jer je upadljiv, a tenkove ne vide. Svaka borba ima svoje žrtve. Vojni lekar koji je bio udaljen od nas, stalno je zvao kada je trebala pomoć. Bili smo tu uvek da mu pomognemo, jer vojska i PJP su jedno, oni su borci koji brane Kosovo i Metohiju. Jedini uslov, koji sam imao svaki put kada sam išao na Kosovo i Metohiju, je da medicinski tehničar bude hrabar, da se ne plaši smrti. Imao sam sreće, jedan je bio iz Šapca, a kasnije kada sam odlazio, drugi je bio iz Loznice. To su zaista bili pravi saradnici koji su dali sve od sebe, a nisu se plašili. Oni su bili moj tim, koji je pobeđivao smrt. Zajedno smo se borili za život, išli ivicom, što je veliki izazov za svakog ratnog doktora.
Svi doktori koji su učestvovali u odbrani Kosova i Metohije, zajedno sa medicinskim tehničarima, zaslužuju poštovanje i da se nikada ne zaborave. Nismo se sretali, jer su smene bile takve, da kad sa jedinicom, dođeš, ti se i vraćaš. Samo u prolazu, kada smo razduživali opremu, lekove i sanitetski materijal. Žao mi je što nismo imali više vremena da se upoznamo. Siguran sam da bi njihova iskustva i doživljaji bili zanimljivi i burni.
Oni su heroji svojih jedinica, oni su prijatelji boraca. Sam njihov dolazak na ratište je dovoljan da i dalje važi Hipokratova zakletva, da nije samo položena, da bi se izdala, već da bi večno važila i trajala. Zdravstveni radnici su za ponos jer su bili dostojanstveni, predstavnici svoje struke. Bez njih, život bi bio mnogo jeftiniji, oni su ga podigli na najviši nivo. Koliko je stradalo belih mantila i kakve su posledice imali, kada je rat prošao, nemam podatke, ali znam sigurno da su ostavili pečat jedinici kojoj su pripadali kao i prijateljstva koja su trajna, jer su u ratu stečena, krvlju potvrđena i oplemenjena. To se ne zaboravlja. Svoj život su ispunili, a dug prema otadzbini odužili.
Doktori, tehničari, vi ste veterani koji pripadaju srpskom narodu, koji ste upoznali svetu zemlju, Kosovo i Metohiju, zato budite ponosni na svoj život, jer svi oni, koji su to izbegli, a mogli ste i vi, mogu samo da vam zavide i da vas se stide, jer niste bili kao oni. Niste se krili po bolnicama, na odeljenjima, kao bolesnici, već ste bele mantile zamenili uniformama i hrabro krenuli sa budućim herojima. Videli ste ono što naše kolege, koji su imali razloga da se ne pojave kada je trebalo, ono zbog čega se koža naježi, duša ispuni. Osetili dah smrti, kao i lepotu života, kojeg ste spasili. Zato i u miru, budite ono što jeste. Branite čast svoje profesije jer će vam život biti mnogo ispunjeniji, jer ste dokazali da i lekari mogu biti borci za život. Ko može osporiti slavu užičkog odreda? Samo onaj ko nije bio sa njima. Toliko ljudi pod istom komandom, jedinice po celom Kosovu, spajaju se u jednu celinu. Svi biju svoje bitke, ostavljaju svoje živote.
Kakva iskušenja, nemogući uslovi, nevidljivi neprijatelji. Tu je pomoć, borba za život odnosi pobedu. Kada se sve završi i bande razbiju, stvori se prsten od ljudi iz raznih gradova širom Srbije. To nisu obični ljudi, već prekaljeni borci, to je užički odred sa svojim komandirima, pomoćnicima, sa svojim komandantom, koji je ponosan, jer je stvorio nešto nemoguće. Od silnih borbi, gde su se PJP čeličile i kalile, postali su heroji otadzbine. Bilo je tuge, jer je bilo žrtava, ranjenih, kao i u svakom ratu, gde se sloboda skupo plaćala. Užički odred je trebao da bude uništen, da im se grobovi nikada ne znaju, da nastane tuga po celoj Srbiji, u svakom mestu, odakle su došli policajci, nije se predao, već se junački borio.
Da je stradao, ne bi bilo nikakvo čudo, jer ratuješ protiv toliko neprijatelja. Šta su osećali oni, koji su komandovali svojim jedinicama? Kako se osećao komandant užičkog odreda? Samo oni to znaju, ali na njihovim licima ništa se nije moglo videti. Nije se videla zabrinutost, ni strah. Nije se video očaj, već ponos. To su videli njihovi policajci, to im je ulilo nadu, to im je davalo snagu, to je očuvalo jedinstvo. Ako kažemo “Život nema alternativu”, grešimo, jer jače od života je odbrana Kosova i Metohija. Mogli smo svi da ostanemo, na bojnom polju, niko ne bi zažalio za svojim životom, jer zbog toga smo i došli. Nismo računali da ćemo preživeti, već časno umreti. Zaista je teško opisati taj osećaj, kada ti život ništa ne znači, jer znaš ako treba da ga daš, da to vredi. Nema veće časti, ako treba da pogineš, da to bude na svetoj zemlji, kako i priliči Kosovskim junacima. Užički odred je preživeo, bilo je to zaista čudo. Šta nas je to štitilo, da li je to bila samo sreća ili nešto drugo? To je bio sveti rat, gde pravednici imaju božiju pomoć, gde svetci manastira šalju molitve svojim junacima. Čuda se dešavaju kad braniš otadzbinu. Ne želiš nikom zlo, boriš se za dobro.
Napaćeni srpski narod u nama vidi jedini spas, pa kako ih izneveriti, kako im dušu uništiti? Kako pravednike napustiti, a biti srećan jer si ostao živ? Teže je bilo užičkom odredu kada je po mirovnom sporazumu morao da napusti Kosovo i Metohiju, nego da je ostao da bude na bojnom polju. Ako sam se ja tako osećao kao doktor, mogu misliti kako su se osećali prekaljeni borci. Tuga i čemer obuze nam dušu. Zar smo zbog toga došli, zar da ceo život čujemo kuknjavu i lelek srpskoga naroda koji ostade da ga štiti i brani KFOR? Koga su oni odbranili?
Više je žrtava srpskih bilo kada su oni došli, nego za sve vreme ratovanja. Teško mi je da pišem o tom događaju, a verujem i celom odredu. Lako je biti hrabar u borbi, ne pokazivati emocije, već svojim delom, samo hrabrost i ludost. Kada odlazimo, kako zaustaviti emocije, kako sakriti suze, jer same liju, sa kišom koja pada, sa dušom koja ječi, sa srcem što se raspada? Težak je bio rastanak sa svetom zemljom, kao i sporazum koji smo još teže prihvatili, ali smo ga morali ispoštovati. Dobiješ naređenje koje se kosi sa tvojim stavovima. Da smo se mi pitali, ne bi ga nikad napustili. Zemlja Srbija od koje smo očekivali da nas prigrli, da nas uteši, jer smo preživeli, dočekala je ratne heroje užičkog odreda, kao da smo sve svetinje popalili, a ne da smo ih branili. Gde je naša majka, da zagrli svoju decu? Ko joj to zabrani da nas pogleda, da nam pruži topao osmeh? Kako nam je mir teško pao, a rat mnogo lakše? Zato što smo u ratu imali ponos, dostojanstvo i čast. U miru, sve nam to oduzeše. Odakle se pojaviše svi ti ljudi? Kakvim jezikom progovoriše? Niko ih ne razume, kao da smo grešnici koji moraju da se pravdaju jer su branili svoju otadzbinu. “Morate ćutati, jer reč vas može skupo koštati”. Šta to imamo da izgubimo ako već život nismo?
Nažalost, mnogi su izgubili više od života. Nastao je zavet ćutanja, uvukao se strah od neizvenosti. Ratni komandiri PJP su postepeno smenjivani jer nije bilo dobro da budu na mestima na kojima su bili pre rata. Komandant odreda, delio je istu sudbinu sa svojim herojima. Zaboraviše ga oni koji su mu se divili. Niko nije podoban, jer je učesnik otadzbinskog rata. Svi dobiše zamene, nasta hajka i borba za život. Zemljo Srbijo, nesrećna si jer te niko ništa ne pita. Opet su ti oteli decu, odvojili te od tvojih branitelja. Oduzeli ti slobodu da progovoriš, da ih podržiš, jer si patila, zajedno sa njima. Krvave suze tekle su niz lice, a nisi zakukala.
Kao majka braće Jugovića, naricala si za živima, kao da su mrtvi. U tom vremenu, to smo zaista i bili. Tako smo se svi i osećali. Užički odred je patio, a glasa nije pustio. Komandante, kakvu poruku šaljemo našoj deci, koja su zatočena na ostrvu, u svojim sobama? Kako da im kažemo, gde smo bili, za šta smo se to borili? Otvaramo usta, ali reči ne izlaze. Ćutasmo dvadeset jednu godinu a oni odrastoše, bez naših reči. Kako će znati, šta je otadzbina, kada im očevi koji je braniše, ovako prođoše? Da li je već kasno sada pričati kada su odrasli? Ko će slušati ratne veterane? Kako vratiti veru u ljude? Kako povratiti ugled užičkog odreda, kada su se svi trudili da ga ponize? Pokušali su da zgaze dostojanstvo i čast boraca, da ih oteraju u alkoholizam, u ludilo, jer će ih se tako lakše rešiti. Izašli živi iz rata, a ubijaju se na svojim radnim mestima u miru. Zaista bih voleo da znam, da li je neko prošao dobro a da je bio učesnik odbrane Kosova i Metohije. Možda bih se osećao bolje, možda mi srce ne bi krvarilo, možda mi duša ne bi patila.
Ratni veterani, ostaviše dušu i srce za odbranu svete zemlje, a šta dobiše? Kosovski sindrom, sve ono loše što svaki rat ostavlja. Više je umrlo nesrećnih u miru, nego poginulih, a srećnih u ratu. Ako ćutimo, naši potomci misliće da je odbrana otadzbine greška, jer su videli kako su im očevi prošli. Od ratnika, doktora, medicinskih tehničara, do komandanta. Budimo jedinstveni, kao što smo bili u ratu, kada je bilo čast biti na takvom mestu.
Vreme će pokazati ko je u pravu. Deca će shvatiti ko su im bili očevi, heroji u ratu, a zaboravljeni u miru. Ako budemo pisali i pričali, istina će naći put do njihovog srca. Neće biti zatočenici svojih soba, otuđeni od svoje zemlje, Srbije.
Voleće je istom ljubavlju kao i mi. Poruka je jasna, samo prava ljubav može biti iskrena i časna. Ratni veterani užičkog odreda živeće večno u našim srcima, pamtiće ih Kosovo i majka Srbija i svi svetci manastira. Ostaviće pokolenju, stari zavet, veru, da Kosovo jednog dana, probudi se u veselju. Srbija će tad ustati i na svoje noge stati, pokloniće svoje srce herojima što su pali a Kosovo nisu dali.
Dr Dragan Pavlović pedijatar
Kurir.rs/A.Mlakar