FAMOZNO SVETISLAV BASARA: ĆEVABDŽIJSKA KOMPETENCIJA
Ove godine se dogodio izuzetak od ustaljenog pravila - ni tradicija nije prejaka reč - da proglašenje dobitnika Ninove nagrade bude propraćeno patriotskom drekom, moralnom panikom, arlaukanjem, ponekad bogme i samoodsecanjima kwrčića čobančadi koja su se naljutila na žiri.
Ninovu nagradu za 2021. dobio je roman „Deca“ Milene Marković, koji sam blagoizvoleo pročitati prošlog leta i unapred tipovao - ne znajući još šta se iza brda užeg izbora valja - da je vrlo ozbiljan kandidat za „prestižnu nagradu“. Dobro je da to nisam javno govorio, a iz dole priloženog ćete videti i zašto.
Lepo je napisao Teofil u Vremenu da bi ne nagraditi „Decu“ značilo trideset godina se posle pravdati što to nije učinjeno, kao što je - tvrdi opet Teofil, bez mnogo uporišta u stvarnosti - trideset godina trajalo pravdanje zbog nenagrađivanja moje „Fame o biciklistima“. Wrong. Pravdanje nije trajalo ni dana. Ondašnji, naime, žiri naprosto nije umeo da pročita „Famu“.
No, prepustimo mi te stvari bespućima srpske književnopovijesne zbiljnosti i razmotrimo zašto su „Deca“ bila jedini pravi izbor. U čisto književnom smislu, „Deca“ nisu „bolja“ od konkurentskog Albaharijevog „Pogovora“, ali su bitno drugačija na način koji će izvršiti uticaj na potonju književnost. Pročitajte uostalom, samo će vam se kasti.
Ne lezi, međutim, vraže. Po beogradskoj čaršiji i mahalama prosu se vest da je na žiri bio „vršen pritisak“. Kao glavni vršilac pritiska označen je Miljenko Jergović, koji je pisao o „Deci“ i napomenuo da bi mu bilo drago da Markovićeva dobije nagradu. Što Jergović i inače godinama čini kad god mu se neka knjiga dopadne.
Meni se čini da je - i to po sopstvenom priznanju - presudan bio pritiskivač br. 2. Dejan Stoiljković, a. k. a. Deksa Pantelejski, mali književni privrednik (sa ograničenom odgovornošću). Poslušajmo Deksin zaumni govor. Već se uvek po književnim kuloarima raspreda besmislena priča - lično je Deksa raspreda - kako sam ja na taj način „vršio pritisak na žiri“. Sledi kopernikanski preokret, ali ja to vidim drugačije, glagolji Deksa. Teofil Pančić i kompanija su prosto prelomili i odlučili da poslušaju pametnijeg i kompetentnijeg od sebe.
Deksa, ipak, ne zatvara sva vrata dupetom. A mene ako se sete za Dan bezbednosti, sete me se. Ne, bila je to moja dužnost kao pisca i čitaoca da podržim koleginice koje pišu dobre knjige. Ništa više i ništa manje od toga. Rado ću to učiniti i sledeće godine. Parafrazirao bih jednog prijatelja koji je mudro primetio da su „Deca“ knjiga kojoj ni Ninova nagrada ne može da naškodi.
Deksa Pantelejski je na trnovitom putu osvajanja književnih nagrada - a smatra da mu pripadaju sve - zasad stigao do Andrićeve. I na dodeli, u smušenoj govoranciji, dokazao da njemu ni Andrićeva nagrada ne može da pomogne. „Malo JE poznato“, rekao je, „da je Andrić, osim romana, pisao i priče.“