Juče smo apsolvirali da je žiri Ninove nagrade izbegao situaciju da se trideset godina pravda što je (da je) prevideo sjajnu knjigu, takođe smo apsolvirali da ni dana pravdanja nije bilo kad Ninov žiri nije nagradio moju „Famu o biciklistima“ - nije bilo razloga, nisu ljudi znali šta tu piše - našu pak subotnju kolumnu posvećenu kulturi posvetićemo velikim nedobitnicima Ninove nagrade.
Takvih, velikih nedobitnika ima jedan i po. Kako sad jedan i po? Lako. Vidosav Stevanović je Ninovu nagradu na kraju dobio, ali ne za roman za koji ju je morao dobiti, mislim na „Nišče“. Ni pre ni posle nije bilo romana koji je pronikao dublje u tmine nacionalne povesti, koji je na umetnički tako uverljiv način istražio naše zablude, fantazije i stranputice. Neki bi hegelijanac rekao - Srbija se u „Niščima“ uzdigla do samosvesti.
Avaj, slika Srbije iz „Niščih“ bila je previše realna za srpski ukus, koji voli da od komaraca pravi magarce i od govana pite. Uprkos pažnji čitalačke publike - uprkos dobrim kritikama - „Nišči“ nisu dobili Ninovu nagradu. Da jesu, možda bi došlo do promene paradigme, jer, kao što je opšte poznato, književnost je ta koja u Srbiji trasira politiku i ratove.
Isuviše je sve, nagvaždali su salonski mrsomudi, u „Niščima“ bilo crno, prljavo, jadno, bedno, ali je bogme bilo i vizionarski. O mnogim prizorima koje sada gledati u „Zadruzi“ i na drugim divnim mestima mogli ste pre pedeset godina detaljno čitati u opisima zbitija iz kragujevačke kafane „Talpare“.
Vidosav je Ninovu nagradu dobio 1986. za roman „Testament“. Radovan Beli Marković, moj drevni ahbab, koji je onomad premetnuo svetom, nikad nije dobio Nina, a bio je više puta u užim i najužim izborima. Nikad se niko nije pravdao zašto Beli u najmanja dva slučaja nije dobio Nina.
Kao i Vidosav, Beli je bio mag jezika. Kome, međutim, u bednoj kulturi u kojoj se smatra da književnost služi za ispredanje priča, a ne za stvaranje jezika, dokazati da prividna nekomunikativnost - pogotovo nepodilaženje kurentnim temama - zaslužuje svaku pažnju. Nisam sklon teorijama zavere, ali se smem zakleti da je postojala zavera žirija (svih boja) da Beli Marković nikad ne dobije Ninovu nagradu.
Pozadina je, ka i vazda, bila politička. Beli Marković je - uglavnom na svoju štetu - bivao blizak nekim prokazanim politikama, pri tom ne videći nikakve vajde od toga. U penziju je otišao kao upravnik biblioteke u Lajkovcu, u kom je celog života ostao i u kome je ispustio dušu, a da ni za kog nije rekao ružnu reči ili se na nešto požalio.
Moj drug Petar Arbutina i ja smo Belog zvali - monument. S vremenom smo Pera i ja razradili posebnu tehniku čitanja Markovićevih romana. Evo kako se to radilo. Sačeka se kišan majski dan, oladi se pola kila rakije, sedne se pored odškrinutog prozora i onda reč po reč, rečenicu po rečenicu...