Kovid je doneo mnogo patnje i bola, ali nas je učinio boljim ljudima. Napravio je da neke stvari u životu drugačije sagledavamo, da mnoge nevažne stvari, za koje smo dosad mislili da su važne, postanu manje bitne. Shvatite da je ljudski život najvažniji, a ljudskost, u stvari, najveća vrlina koju imamo u sebi i koju treba da očekujemo i od drugih, ako se tako ponašamo. Definitivno se takav stav izgradi tokom vremena provedenog u kovidu, priča za Kurir internista prof. dr Boris Đinđić, načelnik Poluintenzivne nege u kovid bolnici Kruševac.
Doktor zaposlen u UKC Niš od samog početka je u kovidu, podizao je sistem u Nišu u proleće 2020, a onda je od septembra 2021. u kovid bolnici Kruševac. Iako su s vremenom nagomilali iskustvo s kovidom, postali sigurni u ono što rade, i dalje ne mogu da ostanu imuni na teške životne priče.
- Kad imate pacijente koji imaju više dece, a jedini su hranitelji porodice, i kad vam takvi ljudi imaju lošu kliničku sliku, lošu prognozu, ne možete da budete hladnog srca. I dan-danas mi to teško pada, porodice su ostajale bez hranitelja, deca bez roditelja, prepuštena socijalnoj brizi - kroz suze kaže prof. Đinđić.
I dan-danas se seća svakog detalja tog prvog dana i ulaska u crvenu zonu.
- Nisam znao ni kako da se obučem. Kolege, koje su bile svega dva dana u crvenoj zoni, bile su mi učitelji - kako se obući, ući, šta raditi. Kao da ste upali u reku i morate sami da plivate. Dočekala me puna soba s 20-25 pacijenata, svi jako loši. Bilo je jako teško gledati. Smrtnost od ove bolesti daleko je veća od bilo koje druge koju sam sretao u životu. Svi smo imali ustaljene klinike i ritam rada, sve poznato, a onda je stiglo ovo - odjednom, nepoznato i jako teško. Snalazili smo se kako smo znali i umeli. U početku nismo ni znali da pacijentu treba dati kiseonik. I jako sam bio srećan u tim prvim danima kada smo počeli kiseonikom da izvlačimo ljude. Oduševljen sam bio pronalaskom kiseonika kao leka - jednostavna stvar koju sad uzimamo zdravo za gotovo - seća se prof. Đinđić.
Pacijentima je prilazio i sam nesiguran šta od terapije dati jer je sve bilo novo.
- Kada mi kažu: "Doktore, ja vam verujem šta god odlučite", to daje dodatnu snagu. Zbog njih sam ulazio u crvenu zonu i mnogo više puta nego što je trebalo, nije mi bilo teško jer su verovali u mene. I dan-danas, kad pričamo o njima, dođu mi suze na oči. Neki od njih nisu izborili bitku s kovidom i bilo mi je jako teško. A s nekima koje smo izvukli danas sam kućni prijatelji. Zovu me za najrazličitije sitnice, za rođendan deteta, slave... Steknete neku empatiju s tim ljudima, kao da ste s njima ceo život - priča prof. Đinđić.
Doktor Đinđić, kao i još neke njegove kolege, iz Niša putuje na posao u Kruševac i nazad - ravno 160 km svakodnevno.
- Posao ovde iziskuje i odricanje na ličnom i porodičnom planu. Osećaj da pripadate kolektivu koji je kao porodica, gde su ljudi blisko povezani, daje mi snagu da svaki dan putujem iz Niša, ako treba, ostanem i celu noć i potom se vratim ženi i detetu koji me čekaju. Žrtva je mnogih nas koji svaki dan prevalimo po 160 km da bismo bili ovde, ali nije teško kad osećate pripadnost timu - naglašava prof. Đinđić i dodaje:
- I na kraju krajeva, to je neki dug državi. Školovani smo u Srbiji, radimo za Srbiju i srpski narod, pa i platu primamo iz srpskog budžeta. Tako ja to osećam, a i većina mojih kolega ovde, i zato nije teško kad imate malo veća naprezanja da biste odradili posao u ovoj bolnici.
Kurir.rs/J. S. Spasić