Otkriće cvetova, savršeno očuvanim u komadima ćilibara, ukazuje na to da su neke cvetne biljke u Južnoj Africi ostale nepromenjene 99 miliona godina.
Dva cveta nekada su cvetala u današnjem Mjanmaru i mogla bi da rasvetle kako su cvetne biljke evoluirale – veliku epizodu u istoriji života koju je Čarls Darvin jednom opisao kao "odvratnu misteriju“.
Cveće je prolazno: cveta, transformiše se u plod i zatim nestaje. Kao takvo, cveće nije dobro očuvano u fosilnim zapisima, što ove drevne cvetove - i istoriju koju nose sa sobom - čini posebno dragocenim.
"Listova generalno ima više od cvetova i mnogo su robusniji - imaju veći potencijal da budu sačuvani. Biljka list kao takav odbacuje na kraju njegovog životnog veka, dok se cvet pretvara u plod, koji zatim bude pojeden ili se raspadne kao deo procesa širenja semena“, rekao je autor studije Robert Spajser, profesor Škole za životnu sredinu, nauku o Zemlji i ekosistemima na Otvorenom univerzitetu u Ujedinjenom Kraljevstvu.
"Ovo cveće je gotovo identično svojim modernim rođacima (Phylica). Većih razlika nema", dodao je Spajser.
Smatra se da je evolucija i širenje cvetnih biljaka (kritosemenjača) odigrala ključnu ulogu u oblikovanju većeg dela života kakav danas poznajemo. To je dovelo do diversifikacije insekata, vodozemaca, sisara i ptica i na kraju označilo prvi put kada je život na kopnu postao raznovrsniji nego u moru, navodi se u studiji koja je objavljena u časopisu Nature Plants.
"Cvetne biljke se razmnožavaju brže od drugih biljaka, imaju složenije mehanizme razmnožavanja - širok spektar cvetnih oblika, na primer, često u bliskoj 'saradnji' sa oprašivačima. Ovo pokreće međusobnu koevoluciju mnogih linija biljaka i životinja, oblikujući ekosisteme “, rekao je Spajser.
Iznenadna pojava fosilizovanih cvetnih biljaka u periodu krede (pre 145 miliona do 66 miliona godina), bez očiglednog porekla predaka iz ranijih geoloških perioda, zbunila je Darvina. Činilo se da je to u direktnoj suprotnosti sa suštinskim elementom njegove teorije prirodne selekcije - da se evolucione promene dešavaju sporo i tokom dugog vremenskog perioda.
U pismu botaničaru Džozefu Hukeru 1879. godine on je to opisao kao "odvratnu misteriju“.
Još uvek nije jasno kada su se cvetne biljke prvi put pojavile, rekao je Spajser, ali rano cveće sačuvano u ćilibaru baca malo svetla na misteriju.
Uzorci pokazuju osobine koje su identične onima koje se vide u cveću u područjima podložnim požaru, kao što su jedinstveni regioni finbos u Južnoj Africi.
Svih 150 vrsta Philica (a drevno cveće je te vrste) poreklom je iz ovog biološki bogatog i raznolikog regiona. Pronađeni su i pored ćilibara koji je sadržavao delimično spaljene biljke.
"Ovde imamo sačuvane u ćilibaru sve detalje jednog takvog ranog cveta baš u vreme kada cvetne biljke počinju da se šire širom sveta, i pokazuje vrhunsku adaptaciju na sezonsko suvo okruženje koje podržava vegetaciju izloženu čestim požarima“, rekao je Spajser.
"Ako su mnogi od tih ranih cvetova bili izloženi požarima u takvim polusušnim predelima, to objašnjava zašto su rane faze evolucije kritosemenjača tako slabo predstavljene u fosilnom zapisu – fosili se obično ne formiraju u takvim polusuvim okruženjima“, dodao je on.
Spajser je rekao da su požari morali da budu čest događaj tokom dugog vremenskog perioda da bi evolucija oblikovala cveće u formu koja bi mogla da se nosi sa vatrom i da proizvede seme koje može da nađe put do spaljene površine zemlje. U slučaju cveća Južne Afrike, njihovi cvetovi su zaštićeni listovima koji se skupljaju na vrhu grančice.
Dok su mnoge paprati, četinari i neke cvetne biljke koje se danas viđaju, kao što su platani i magnolije, rasli u vreme dinosaurusa, Spajser kaže da je Philica piloburmensis bila prva cvetna biljka za koju se zna da ima skoro identičnog živog rođaka.
Kurir.rs/CNN