Vršnjačko nasilje je svaka nasilna radnja, namerna i neopravdana, verbalna ili neverbalna, koja se ponavlja, i koja ima za cilj da dovede do potencijalnih ili stvarnih psihičkih i fizičkih posledica i ugrožavanja zdravlja, razvoja i dostojanstva dece/učenika. Za nasilje su karakteristični namera i povreda.
Deca postaju nasilna iz više razloga: da bi nekoga sledili, da bi nekoga imitirali, da bi bili prihvaćeni u grupi vršnjaka, imitiraju model ponašanja iz porodice, imitiraju ponašanje iz nasilnih igrica, TV sadržaja i slično.
Postoje razne forme nasilja, a najčešće se dešavaju sledeće:
- fizičko, koje dovodi do stvarnog ili potencijalnog telesnog povređivanja i najčešće se dešava na putu od kuće do škole i nazad;
- verbalno, psihičko/emocionalno (koje dovodi do trenutnog ili trajnog ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva predstavlja formu nasilja koje je sve prisutnije naročito je opasno u vidu ignorisanja kada grupa učenika jednog svog vršnjaka bukvalno ne primećuje u školi a istovremeno o njemu ili njoj pišu sve najgore u internim Viber grupama čime se taj psihološki pritisak još više povećava;
- seksualno koje podrazumeva uključivanje seksualne aktivnosti i koja ima za cilj da zadovolji potrebe nasilne osobe;
- elektronsko je nasilje koje se vrši putem uređaja elektronske komunikacije čiji efekat se pojačava ukoliko su te objave na mrežama javne odnosno može da ih osim žrtve vidi i veći broj vršnjaka;
Elektronsko nasilje (cyberbullying) je sve češće u poslednje vreme, posebno od početka pandemije COVID-19. Više od polovine roditelja (54%) izjavljuje da ne poseduje adekvatne veštine korišćenja računara i interneta. Skoro polovina roditelja (45%) smatra da je nedovoljno informisana o digitalnom nasilju. Velika opasnost preti od činjenice da većina roditelja (85%) smatra da je za decu i mlade internet bezbednije mesto od ulice., što je prema svim izveštajima adekvatnih međunarodnih Institucija ozbiljna zabluda.
Kao što su se bitke iz rovova preselile u cyber prostor tako se i vršnjako nasilje velikim delom takođe preselio u isti taj prostor. Tu trenutno postoji najveći prostor za preventivno delovanje kroz edukaciju kako dece i mladih tako i njihovih roditelja i po mom mišljenju predstavlja aktuelno "bojno polje" kome se mora posvetiti ozbiljna pažnja.
Izloženost nasilju ima brojne neposredne negativne posledice. Žrtve nasilja pate i od drugih problema povezanih sa stresom, kao što su glavobolje, nesanica, stomačne tegobe... Školu opažaju kao neprijatno i opasno mesto i samim tim izbegavaju školu. Gube samopoštovanje i sigurnost. U ekstremnim slučajevima, napuštaju školu, pokušavaju samoubistvo ili čak ubijaju nasilnike!
Kako reagovati? Shvatiti dete/učenika ozbiljno, slušati pažljivo i strpljivo. Posvetiti vreme detetu. Izgraditi odnos poverenja i razumevanja. Pružiti detetu bezrezervnu podršku.
Mere prevencije svakako podrazumevaju edukaciju, kako dece tako i odraslih. Ne treba reći nikada "Mlad si ništa ti ne fali", jer deca imaju iskrivljenu svest o smrti i nekada im se čini da je samoubistvo jedino rešenje. Dete se neće poveriti odraslima ukoliko zna da će naići na grdnju i agresiju.
Nasilje možemo sprečiti!
Ukoliko se ustanove pravila ponašanja koja će se poštovati kako kod kuće tako i u školi, ako damo deci do znanja da će snositi posledice za svoje ponašanje, bezbedne škole (policija, detektori za metal, itd.), saradnja između roditelja i škole, kreativne i edukativne radionice na temu vršnjačkog nasilja.
Poseban problem predstavljaju deca koja postaju nasilnici nakon pretrpljenog nasilja od strane vršnjaka. Takvi slučajevi ukazuju na propust celokupnog društva.
Takođe jedan od većih problema je postojanje pojedinih lažnih navijačkih grupa koje vrbuju mlade a ulaznica u to društvo je najčešće pedigre koji se ogleda upravo u vršenju vršnjakog nasilja što predstavlja samo uvod u vršenje mnogo ozbiljnijih krivičnih dela.
Upravo je to i jedan od najvažnijih razloga za preventivno delovanje ali i snažne programe resocijalizacije. Zadatak je da ukoliko zakaže prevencija da se programima resocijalizacije spreči nastanak kriminalaca.
Kada govorimo o prevenciji, svakako je najvažnije je obrazovanje, kako formalno tako i neformalno. U svetu je veliki akcenat stavljen na različite vrste neformalnog obrazovanja koje organizuju lokalne samouprave i zajednice. Tu se pre svega misli na kurseve i obuke koje imaju dvojaku ulogu. Sa jedne strane mladima se daju neka nova znanja koja mogu da iskoristi kada konkurišu za posao a sa druge strane, na taj način njima se popunjava dan, na jedan fini način im se nameću obaveze što je veoma značajno jer zauzet čovek nema vremena za pravljenje "gluposti".
Svakako su značajna predavanja o ovoj temi mladim ljudima ali ona ne smeju biti suvoparna i prepuna nekih definicija i članova zakona. Te vrste edukacija moraju biti prilagođene godinama, i načinu života mladih a pre svega moraju biti rađene u pravom trenutku.
Sa mladima treba raditi još dok su deca jer ličnost deteta se formira između treće i sedme godine. Dakle edukatori moraju krenuti od predškolskog a ne od osnovne ili srednje škole.
Autor je predsednik IPO Srbija i narodni poslanik