Vreme je da se razobliče zastareli stereotipi o ruskoj vojsci: Kako mogućnost eskalacije ruskog rata u Ukrajini postaje sve veća i veća, poznati strateg i istoričar se oglasio na društvenim mrežama i tvrdi da bi se moskovske snage mogle lako odbiti malim udarima i gerilskim ratovanjem.
„Moj poziv da ukrajinska nacionalna milicija brzo obučenih dobrovoljaca napadne ruske kolone (finski model) pogrešno je predstavljena kao poziv na beskrajni gerilski rat… Nakon gubitka nekoliko vojnika, Rusi će se povući (kao u Čečeniji). Gubitak 10.000 pre doručka nikada nije naštetio karijeri ruskog generala, ali bez novih vojnika, i Rusija je nije tako hrabra. Nema tolerancije na žrtve."
Pozivanje na Čečeniju i Finsku je neobično jer oba sukoba sa Rusijom sugerišu određene operativne i taktičke pouke, nijedan se nije završio pobednički za protivnike Rusije.
Da, 1996. čečenski separatisti su uspeli da primoraju ruske trupe da se povuku u Prvom čečenskom ratu — ali su potom brutalno slomljene četiri godine kasnije. I iako su Finci izveli majstorsku mobilnu odbranu od većih sovjetskih snaga 1939-1940. i 1944. godine, Helsinki je na kraju ipak bio primoran da traži mir i oba puta ustupi Karelsku prevlaku.
Veće pitanje je to što je pogrešno pretpostaviti da stereotipi o ruskim i sovjetskim vojsci iz svetskih ratova, hladnog rata ili Jeljcinovih godina nužno ostaju tačni i danas.
To bi bilo slično pretpostavci da su specifični problemi američke vojske bazirane na regrutaciji tokom Vijetnamskog rata, kao što je praksa „flagovanja“ nepopularnih oficira granatama, isti kao i problemi američke dobrovoljačke vojske danas.
Nije da nikada ne postoji kontinuitet ili da se svi problemi ispravljaju, ali se vojska zaista menja na bolje i gore kao odgovor na istorijsko iskustvo i promenu materijalnih okolnosti. Imajući to na umu, pogledajmo nekoliko kestena o ruskoj vojsci kojoj je potrebno penzionisanje.
Mit broj 1: Ruski rat u Čečeniji 1994-1995. pokazuje koliko je ruska vojska nesposobna i zastarela četvrt veka kasnije.
Katastrofalan Prvi čečenski rat u Rusiji otkrio je šokantno propadanje ruske vojske sa njenog vrhunca iz sovjetske ere.
Ekonomski kolaps i korupcija doveli su do disfunkcija u rasponu od oficira koji su pokušavali da prodaju podmornice trkačima droge, do alkoholizma na terenu i borbenih pilota koji su leteli samo 10 do 20 sati godišnje — što je kulminiralo ponižavajućim uništavanjem ruskih oklopnih kolona u Groznom.
Realnost: Ruska vojska se značajno promenila kao odgovor na iskustva u Čečeniji, Gruziji, Siriji i Ukrajini.
Putin je 1999. poslao rusku vojsku da ponovo okupira Čečeniju. Koristeći revidiranu taktiku gradskog ratovanja, metodično je sravnio Grozni sa zemljom, a zatim je izdržala skoro deceniju nasilne pobune da bi slomila preživele pobunjenike.
Pored desetina hiljada smrtnih slučajeva civila, ruska vojska, ministarstvo unutrašnjih poslova i policijske snage pretrpele su 7.000 mrtvih, što teško podržava ideju da Rusija nije u stanju da toleriše žrtve.
U skorije vreme, posle neodoljivog učinka u ratu sa Gruzijom 2008. godine, Moskva je 2009. započela novi napor da reorganizuje, profesionalizuje, modernizuje i selektivno dokapitalizuje svoju vojsku.
Do 2014. i 2015. godine, ratovi u Ukrajini i Siriji otkrili su rusku integraciju nadzora dronova, sposobnosti preciznih udara i negiranih privatnih vojnih kompanija kao oruđa za vođenje rata sa manjim brojem žrtava redovnim ruskim snagama.
Mit broj 2: Rusija se uvek oslanja na ogroman broj vojnika da bi pobedila protivnike
Vojno-istorijska karikatura je da se Moskva oslanjala na golemu masu ljudii teškog naoružanja da bi pobedila kvalitativno superiornije neprijatelje.
U stvarnosti, iako su postojale prave doktrinarne i tehničke inovacije u sovjetskoj vojsci pre i tokom Drugog svetskog rata, ruski vojni lideri su bili sputani političkim čistkama, obrazovnim deficitima i jezičkim barijerama među sovjetskim vojnicima.
Kao rezultat toga, tokom Drugog svetskog rata i Zimskog rata, ruska pešadija je ponekad bila upućivana na skupe napade ljudskih talasa da bi pregazila ukopane branioce. Čak iu pobedničkim kampanjama 1943-1945, za Crvenu armiju je bilo tipično da trpi veće žrtve od svojih poraženih neprijatelja.
Tokom Hladnog rata, Varšavski pakt je raspolagao više nego dvostruko više divizija i tri puta više tenkova nego NATO.
Sovjetska strategija se svodila na pritisak cele vojske na NATO-ovu brojčano nadmašujuću odbranu u sektorima kao što je Fulda Gap, sa divizijama drugog i trećeg talasa koje su čekale u ešalonu da se prodru u oblasti u kojima je proboj izgledao obećavajući.
Realnost: Savremena ruska taktika naglašava 'beskontaktno' ratovanje
Rusija i dalje raspolaže daleko brojnijim snagama nego evropske vojske sa ekvivalentnim izdacima za odbranu, ali ne u razmerama Sovjetskog Saveza. U 21. veku Moskva mora da se zadovolji maliom profesionalnijom vojskom, ona za kojuj se traži visokoobrazovano osoblje.
Nedavni ratovi u Ukrajini i Siriji pokazuju kako ruske kopnene snage praktikuju „beskontaktno ratovanje“, u kojem vodeću ulogu preuzimaju precizne vatre velikog dometa, a ne mehanizovani napadi.
Ovo se ogleda u preferiranoj ad-hoc borbenoj formaciji Kopnene vojske, Bataljonskoj taktičkoj grupi, koja kombinuje pešadijske i tenkovske čete sa neobično velikom količinom artiljerije.
Novi ruski priručnik drži tenkove i pešadiju van dometa direktne vatre sve dok veliki topovi i rakete ne izvrše većinu ubijanja. Ovo je moguće zahvaljujući novim sposobnostima dronova za nadgledanje i jedinica za elektronsko ratovanje da pronađu neprijateljske položaje bez potrebe da gurnu što više ljudi izviđača u opasnost.
U teoriji, tenkovi i pešadijske čete u BTG-u štite artiljeriju od kontranapada i čiste preživele nakon bombardovanja.
U međuvremenu, u ratovima u Siriji i Ukrajini, ruska vojska je više volela da „outsorsuje“ lokalnim pomoćnim snagama, plaćenicima i zastupnicima popunu odbrambenih pozicija i bližih borbenih misija sa većim brojem žrtava.
Mit broj 3: Ruska armija je prvenstveno sastavljena od loše obučenih regruta.
Istina je da značajan deo ruske vojske čine regruti koji su plaćeni bagatelu (2.000 rubalja, tj. 25 dolara mesečno) i služe samo jednu godinu, od čega se polovina troši samo na učenje neophodnih veština i podvrgavanje posebno brutalnim obredima inicijacije.
Još jedan nuspojava ove politike je nedostatak iskusnih podoficira (tj. narednika), što dovodi do veće zavisnosti od rukovodstva nižih oficira.
Istina: Većina ruskog vojnog osoblja danas su vojnici po ugovoru.
Iako su nedostaci jednogodišnjih regruta u Rusiji stvarni, oni sada čine veliku manjinu, a ne većinu ruske vojske. Članak CSIS-a iz 2020., na primer, broji 260.000 vojnih obveznika i 410.000 vojnika po ugovoru, koji imaju platu u proseku 62.000 rubalja mesečno.
Što se tiče tvrdnji, Rusiji nedostaje ljudstvo zbog sve manjeg stanovništva, u stvari je samo 5% svake muške kohorte godišnje regrutovano, a očekuje se da će se broj raspoložive radne snage povećati za najmanje jednu deceniju.
Mit #4: Rusija troši mali deo američke vojne potrošnje mereno međunarodnim standardima, tako da su njene vojne sposobnosti proporcionalno slabije.
Nedavno se ruska vojna potrošnja kretala između 50 i 60 milijardi dolara godišnje – manje od 10% godišnjeg budžeta za odbranu SAD. Skeptici vole da ističu da je bruto domaći proizvod Rusije na istom nivou kao i italijanski.
Svakako je tačno da im finansijska sredstva SAD omogućavaju da rasporede globalne mogućnosti projekcije moći, uključujući supernosače na nuklearni pogon i stotine stelt borbenih aviona koji daleko prevazilaze sve što ruska vojska može da uradi.
Štaviše, neadekvatno finansiranje i vojno-industrijski nedostaci doveli su do godina kašnjenja čak i za istaknute projekte kao što su stelt lovac Su-57, tenk T-14 Armata i sistem protivvazdušne odbrane S-500.
Realnost: ruska vojska dobija više za svoj novac.
Ali bilo koji ekonomista može da vam kaže da dolar potrošen u Kini ili Rusiji može kupiti više od dolara u, recimo, Švajcarskoj ili Sjedinjenim Državama, što znači da ruski vojni sistemi koštaju mnogo manje od zapadnih, a plate koje se isplaćuju čak i vojnicima po ugovoru su mnogo manje nego u SAD ili Evropi.
Štaviše, pad kursa rublje prema dolaru ne utiče direktno na cenu vojne opreme koju Rusija kupuje od ruskih firmi, tj. veći deo. Prilikom prilagođavanja kupovne moći, ovo može pomnožiti efektivnu potrošnju na odbranu najmanje za tri puta.
I iako Rusiji još uvek nedostaje ekvivalent mnogim američkim sistemima, ona zauzvrat ima kopnenu artiljeriju, protivvazdušnu odbranu i taktičke balističke rakete koje SAD još uvek ne koriste zbog većeg oslanjanja Vašingtona na vazdušnu moć, i ona se kreće napred sa integracijom raznih naoružanih dronova u službu 2020-ih.
Ovi faktori i dalje ostavljaju Rusiju u deficitu u poređenju sa potrošnjom SAD, ali mnogo manjim nego što impliciraju dekontekstualizovane budžetske brojke. I zapamtite, Pentagon takođe pokušava da posveti većinu svojih vojnih napora suprotstavljanju Kini na Pacifiku.
Ukazivanje na zastarele stereotipe u vezi sa ruskom vojskom nema za cilj da uveća njenu moć, veliča njene kampanje ili brani kršenje ljudskih prava i invazije. Niti treba vršiti prekomernu kompenzaciju odbacivanjem trajnih kvalitativnih i ekonomskih ograničenja koja ruska vojska mora nadoknaditi.
Umesto toga, treba da se pomerimo sa stereotipa — čak i onih sa nekom istorijskom osnovom — koji pogrešno karakterišu šta ruska vojska danas može, a šta ne može.
Kurir.rs/Bussines Insider