Utuvite šta vam kaže Uncle Bas: dok se ne rasvetli politička pozadina zavere za ubistvo Zorana Ðinđića, nikakvog ovde boljitka ni pomaka nabolje neće biti. Već čujem skeptične glasove iz krugova dilbera doživotno ožalošćenih zbog toga što je, umesto šestog, posle petog oktobra osvanuo sedmi: nikada to neće biti rešeno.
Može biti. Ali u tom slučaju uzalud će biti sve nade vaše u „neokaljana lica“, razbijanje straha i masovne proteste. Evo zašto? To ubistvo - jedno od mnogih u političkoj istoriji Srbije - naprosto je prepunilo čašu.
Pod tepihom - bolje reći, guberom - pod koji se vekovima odguruju teške brljotine, lopovluci i anonimni leševi, naprosto više nema mesta. Shit overlow, šta da vam kažem.
Zagađenje koje se nadvija nad Srbijom - počev od aerozagađenja, preko naslaga klasičnog đubreta, zaključno sa kancerogenom mentalnom štrokom - kulja u oblacima ispod tog gubera.
Toksični televizori, radioaktivne novinčine i psihopatološke društvene mreže samo su ventili, umal’, grešna mi duša, ne napisah „narodni odisaj“, a da sam i napisao, ne bih mnogo pogrešio. „Narodni odisaji“ imaju i te kakve veze sa govnima u kojima se davimo.
Vladajući društveni model, čija je golotinja prekrivena neprozirnom papirologijom nekog od mnoštva društvenih uređenja - a za koji duduci autorska prava pripisuju Vučiću - traje već 170 godina. Iscrpeo je sve svoje destruktivne mogućnosti, osim onih usmerenih prema unutra.
Nema tih para - a neke pare se valjaju beogradskm ulicama - koje će popraviti žalosno loš kvalitet ovdašnjeg života.
Ključna stvar za perpetuaciju tog pretpolitičkog modela je svaljivanje svih zala ovog sveta na ličnost aktuelnog srpskog tirjanina - za koje je, fakat, uglavnom teško naći lepu reč - i priviđanje rešenja svih problema u seljačkom, analgezijskom očekivanju da će sve probleme rešiti promptno uklanjanje trenutnog tirjanina, milom ili silom, svejedno. Najbolje silom.
- To je ono „samo da ovaj ode“, koje odjekuje Srbijom već dvesta i kusur godina, i koje se - kako koji tirjanin odlazi - dodatno pojačava, ne bez razloga, jer posle „ovog“ dolazi „onaj“ drugi, još gori, koji, sve i da iz petnih žila hoće, ne može da bude bolje jer je zaumni i naopaki sistem smišljen tako da posle zla dođe gore.
Ključni problem tog modela je što, iako nije u stanju da asfaltira ulice, počisti sneg i okreči fasade, ne odustaje od sumanute namere da guravu svetsku realnost - koja je tirjanka i silnicima i tirjanima, a kamoli sircima tužnim bez iđe ikoga - prilagodi prema svojim zamislima i planovima.
Dovoljan je samo - misli model - biti uporan i praviti triper koalicije i savezništva, pa će jednoga dana „pravda pobediti“. U suštini, i hoće - pravda na kraju uvek pobedi - ali ta će se pobeda malo kome svideti u Srbiji.
Ako na dan pobede još neko uopšte preostane.