Srpski književnik Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine. Danas bi napunio 92 godine i mnogi ga s pravom smatraju jednim od naših najvećih pisaca svih vremena.
On je nakon maturiranja zbog svojih uverenja proveo pet godina u zatvoru, zato što je u knjizi "Hodočašće Arsenija Njegovana" pripovedao o studentskim demonstracijama iz 1968. godine.
Svoje doživljaje iz zatvora Borislav Pekić uspeva da pretoči u roman "Godine koje su pojeli skakavci" međutim, kako nije uspeo da pronađe izdavača koji će knjigu i objaviti, roman šalje na anonimni književni konkurs i osvaja prvu nagradu.
Ipak ništa nije moglo da zaustavi njegovo stvaranje- "Vreme čuda", "Atlantida", "Besnilo", "Godine koje su pojeli skakavci", "Zlatno runo", "Kako upokojiti vampira" i drugi nezaboravni romani.
Neki od filmova čiji je scenarista i koscenarista bio Borislav Pekić su: "Valter brani Sarajevo", "Vreme čuda", "Dim“, "13. jul".
Francuska vlada ima poseban fond iz koga se finansiraju kapitalna dela vrhunskih pisaca strane književnosti, pa je njihova komisija pre desetak godina odabrala "Zlatno runo" za prevođenje i štampanje, što je veliki uspeh.
Krajem 2020. godine veliku pažnju javnosti privukla je kampanja "Vi ste svet", kojom Ambasada SAD u Beogradu - povodom 100 godina od podizanja srpske zastave na Beloj kući - odaje počast Srbima koji su zadužili čovečanstvo.
Na spisku velikih imena našao se i srpski književnik Borislav Pekić, a u spotu o njegovom liku i delu, koji je objavljen ovih dana, predstavljen je rečima: "Jedan od vas iza sebe je ostavio prošlost, nagrade i priznanja književnih, dramskih i filmskih kritičara iz celog sveta... Poređenje s najvećim piscima svih vremena. Iza sebe je ostavio nepravdu, mladost provedenu u zatvoru samo zato što je želeo pravo da slobodno misli. U zemlju iz koje su ga proterali vratio se da bi oni koji su ostali osvojili slobodu".
Upravo to je i bio povod za razgovor sa njegovom suprugom Ljiljanom Pekić, koja u ekskluzivnom intervjuu za Kurir, osim o pomenutom spotu, govorila i o spomeniku koji je čuveni književnik dobio u Beogradu, o njegovoj zaostavštini, o životu u Jugoslaviji i godinama emigracije, te skorijoj ekranizaciji "Besnila". Odgovara i na kritike da je autor velikih i značajnih dela - poput "Godine koje su pojeli skakavci", "Zlatno runo" i "Kako upokojiti vampira" - bio nacionalista, što se neretko, kad se o njemu radi, upotrebljava u negativnom kontekstu. Razgovora vam na njegov rođendan ponovo prenosimo u celosti.
Kako ste vi doživeli to što se među srpskim velikanima koji su zadužili čovečanstvo našlo i Pekićevo ime? Kako vam se dopao ovaj svojevrsni omaž Pekiću?
- Oduševljeni smo, naravno, kao i njegovi čitaoci i sledbenici. To je jedan neverovatan omaž Pekiću, tako topao i dirljiv, sažet, a istovremeno je rečeno sve što je bilo važno. Od srca čestitamo svima koji su u tome učestvovali, jer to nije bio nimalo lak zadatak. Jedna divna ideja ostvarena je na najbolji mogući način. Uopšte, cela ideja da se obeleži 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, jedinstvenog dana kada je srpska zastava bila istaknuta na Beloj kući, događaj koji je neponovljiv u istoriji i koji je obeležio junaštvo srpskog naroda. Tim povodom podsećajući na naše velikane: Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Ivu Andrića, srpskih Apolo 7, a među njima i Borislava Pekića, velika je čast.
Kako je vreme uticalo na sve što je on ostavio iza sebe? Čini se da je danas aktuelniji nego ikada, da se iz njegovih poruka može naučiti toliko toga... I sami ste jednom rekli da Pekićevo vreme tek dolazi.
- Apsolutno. Pekić je pisac za sva vremena, on nikada ne zastareva i što više vremena, prolazi on postaje sve aktuelniji. Njegovi eseji, drame, dnevnici, knjige koje su štampane kako kod "Lagune", tako i kod "Službenog glasnika", pravi su biseri. Što ih više čitamo, sve više nalazimo skrivenog blaga u njegovim mislima, idejama i opažanjima. Njega treba čitati po nekoliko puta, u razna vremena, u raznim raspoloženjima i raznim povodima. Svaki čitalac će naći nešto drugo, jer kada je knjiga predstavljena čitaocima, ona postaje predmet razgovora, raznih interpretacija, ona ne pripada više piscu, niti on može da utiče na razvoj misli široke publike povodom raznih tema, ona počinje da živi neki svoj život. Baš zato što je tretirao tako raznorodne teme, biće tu materijala za proučavanje još dugi niz godina.
U Beogradu je, pre nekoliko godina, dobio spomenik. Koliko je vama bio značajan taj gest? I je li se moralo toliko čekati?
- Kao što je rečeno: "Sve ima svoje vreme. Svaka stvar ima svoje vreme pod nebom. Ima vreme kad se rađa i vreme kad se umire; vreme kad se sadi i vreme kad se čupa posađeno; vreme kad se ruši i vreme kad se gradi..." Trebalo je da se podudare mnoge stvari, pa da se to desi. Goran Vesić i Grad Beograd, Pekićeva fondacija, mesto na Cvetnom trgu, sjajni vajar Zoran Ivanović, položaj sedenja na stepenicama, njegov stav, taj ležeran izgled, sve se to složilo u taj spomenik i rezultiralo u pun pogodak, koji je ostvaren na najbolji mogući način. Ne postoji niko ko prođe a da ne oseti toplinu kojom ova Pekićeva figura zrači. Od prvog dana, kada su deca počela da ga grle i da ga prisvajaju, videlo se da nije moglo ni bolje ni autentičnije da se predstavi ovaj veliki pisac. Ljudi ostavljaju cveće i time pokazuju koliko im on znači. On uopšte osvaja ljude, koji ni sami ne znaju čime ih on privlači. Ima on neku magičnu moć, a to provejava i kroz njegova dela. Ta iskrenost, ta neposrednost, ta autentičnost je ono što ljudi osećaju kada ga čitaju i gledaju njegov spomenik.
Zbog svojih stavova Pekić je u Jugoslaviji robijao, bio je jedan od najpoznatijih disidenata, emigrirao je u London, gde je živeo od 1971. do 1990, kada se vratio u Srbiju. Kako je podnosio Titov režim, te šta mu je bila Jugoslavija?
- U svom dnevniku, štampanom pod naslovom "Život na ledu", on na jednom mestu kaže: "Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945-1948, godine robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. (...) Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim." Jedan od najtežih je bio i period kada su mu oduzeli pasoš i kada smo godinu dana živeli odvojeno. Spasavalo nas je to što smo se stalno dopisivali. To je bio naš razgovor, jer za telefonske pozive nismo imali mogućnosti. Bilo je strašno kada je došlo do zastoja zbog štrajka poštara, osećali smo se kao da nas neko guši, da nemamo vazduha da dišemo. Naravno, bilo je i kasnije drugih teškoća, kada pet godina niko nije hteo da mu štampa knjige u Beogradu zbog nekih intriga. No, on je to stoički podnosio. Imao je veru u sebe i uvek je govorio: "Moje je da pišem, kad-tad će to biti štampano." I tako se i desilo.
Kako mu je pala emigracija?
- Nije on sebe nikada smatrao emigrantom. Naprotiv, svake godine je odlazio u Jugoslaviju da se vidi sa prijateljima, da obiđe Sajam knjiga, da poseti izdavače. On je non-stop primao sve naše novine i pratio je dešavanja u Jugoslaviji, nije dozvolio da ga nasilno odvoje od njegove sredine. Prijatelji su nas posećivali kada god su dolazili u London, neki čak i ostajali kod nas u gostima duže ili kraće vreme, i onda su to bili beskonačni razgovori bez kraja i konca u kojima je beskrajno uživao.
Šta odgovarate na tvrdnje nekih krugova da je Pekić bio izraziti nacionalista?
- Ne razumem šta znači taj izraz. Ne znam otkada je to postao pogrdni termin. Pekić je bio rodoljub. On nikada nije bio šovinista, ali voleti svoj narod je tako prirodno. Nisam nikada čula da Englezima, koji i te kako vole i ponosni su što su Englezi, to neko zamera. To se isto odnosi i na Francuze i na sve druge narode. Probajte da kritikujete neki narod pred njihovim sunarodnicima, videćete da se nećete dobro provesti. Moram reći da me nervira to što svi stanovnici jednog naroda mogu biti nacionalisti, samo Srbi ne mogu. Mislim da bi Pekić bio ponosan što se Aleksandra (ćerka, prim. nov.) sa porodicom vratila u Beograd i svi sada radimo predano na njegovim delima. Ono što je on jedan napisao sada je potrebna čitava armija ljudi koji će tome da se posvete. Ljubav koju u njegove spise ulažemo je nesamerljiva. U knjizi "Stope u pesku" on na jednom mestu kaže: "Biti rodoljub - nije sramota." Bio je za ulazak u Evropsku zajednicu, pa dalje kaže: "Treba da nas Evropa želi i razume, a ne prezire, a i mi Evropu da razumemo i želimo." Mislim da nije prirodno razdvajati rodoljublje od građanskog pogleda na život. To je za mene nerazdvojivo. Da nije bilo rodoljublja, kako bi izgledao Prvi svetski rat? Koji su to ljudi bili koji su u njemu učestvovali: građanska klasa podjednako kao i ceo narod - seljaci, radnici, svi bez izuzetka.
Je li on znao sve mane Srba, je li bio toga svestan?
- Naravno da je znao sve mane svog naroda, bolje nego svi ostali. Ali mi nemamo drugu naciju, tu smo se rodili i moramo da delimo sve s njom. Mi nemamo rezervnu naciju. I mi svi imamo mnoge zajedničke osobine. On je najviše kritikovao sam sebe, pa nije čudo što je kritikovao i Srbe. Znamo mi dobro kakvi smo, ali mi je dosta da budemo stalno za sve krivi. Ti "militantni" Srbi su bili dobri kada su se herojski borili u Prvom i Drugom svetskom ratu, ludački hrabri i izginuli u nezapamćenom broju.
Koliko mu je značila Demokratska stranka (DS)? Obnovio je njen rad 1989. godine.
- Na pitanja šta su bili motivi za pristup Demokratskoj stranci, Pekić je odgovorio: "Oni su, delimično, u biografiji, delimično u nazorima. Kao mladić bio sam jedan od osnivača i vođa Saveza demokratske omladine Jugoslavije, ilegalne organizacije koja, iako nije zvanični produžetak predratne omladine Demokratske stranke, ipak je, kao liberalno, građansko, demokratsko udruženje sledila njene tradicije. Moje učešće u osnivanju današnje Demokratske stranke bilo je, dakle, prirodno i kao otplata zaostalog duga vlastitoj biografiji. No, bio bi to nedovoljan razlog pristupanju da Demokratska stranka, bar kako je ja vidim, svojim programom ne garantuje ispunjenje većine tih mojih političkih nazora - parlamentarne demokratije, građanskih sloboda, pravne države, liberalne ekonomije, evropske perspektive i nacionalnog pomirenja, a sve to u cilju prosperiteta srpske države." ("Stope u pesku") Bila je to njegova stara ljubav za koju je robijao kao student. Bilo je prirodno da učestvuje u onome što je bio njegov san celog života. Naravno da je znao da se to neće desiti ni brzo ni naprečac. Ali on je bio strpljiv. Poznavao je istoriju drugih naroda i bio svestan da za sve promene treba da prođu decenije. To što smo mi mislili da će sve promene brzo da se ostvare, naša je greška. On savetuje: "Osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu." A ovo treba bukvalno shvatiti! Da li smo mi stvarno svesni da smo koliko juče bili pod Turcima, da nismo imali ni kanalizaciju ni gradski vodovod, da je Vračar bio daleka periferija, i da ne pominjem sve druge istorijske činjenice. Pekić je razmišljao o svemu i svim aspektima relevantnim za naš budući život. Ništa nije preskakao i baš zato je sveobuhvatan i postoje njegove ideja za svako vreme. "Ne sumnjajmo pritom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže, ali zrelije plodove donosi... (...) Nemojmo dopustiti da, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati." ("Stope u pesku", Borislav Pekić)
Kurir.rs/Boban Karović
Bonus video: