Medicinari kovid bolnice u Kruševcu, koja je prve pacijente iz Rasinskog okruga, ali i bolesnike iz gradova južno od Beograda, sa Kosmeta, centralne, jugoistične, zapadne Srbije počela da prima 21. decembra 2020. godine prošli su za nešto više od godinu dana pravu golgotu u borbi sa virusom.
Tri nove zgrade, dijagnostički centar, odeljenja intenzivne nege sa ukupno 500 postelja, centralni su objekti kovid bolnice u Kruševcu, a u kompleksu je u funkciji 150 respiratora, 150 monitora za praćenje vitalnih parametara, infuzione i pumpe za prehranu, centralni sistem na kome se prati stanje svakog pacijenta, dva stabilna i dva pokretna rendgen-aparata…
U kovid bolnici je primljeno 120 lekara i oko 500 medicinskih tehničara i sestara, dok je stalno prisutno i nekoliko dobro uigranih profesionalaca iz Kliničkog centra Niš, pod čijom ingerencijom radi kruševačka bolnica.
Kovid bolnica u Kruševcu moderna je, multifunkcionalna ustanova, investicija vredna 1.724.200.000 dinara (oko 14,6 miliona evra), dok je oprema u bolnici koštala 9,5 miliona evra. Ovo je druga bolnica, pored one u Batajnici, koja je izgrađena za približno četiri meseca, čime mali broj zemalja i naroda može da se pohvali i podigne bolnicu tako brzo i kvalitetno,
Prof. dr Boris Đinđić, načelnik poluintenzivne nege, seća se svojih prvih pacijenata u ovoj bolnici i kaže da je početak rada sa njima bio izuzetno težak.
“Кad kažete kovid pacijent, sećam se mojih prvih pacijenata kojima sam prilazio i kojima sam zbog toga što je sve novo bio nesiguran šta dati i kako, pristupao samo sa lepom rečju, i u sećanju mi je, kada mi oni kažu: ‘Doktore, ja vama verujem’”, priča jedan od heroja kovid bolnice kome je, kako kaže, poverenje koje su mu pacijenti iskazivali, dalo neku dodatnu snagu u borbi sa virusom.
“Život nije samo lek. Život je i lepa reč i usluga koju pacijenti treba da dobiju vezano i za ishranu i za presvlačenje i za sestrinsku negu i brigu”, dodaje Đinđić.
Pored teške borbe za zdravlje svojih pacijenata, mnogi zaposleni u ovoj kovid bolnici putuju svakodnevno iz Niša kako bi ispunili svoj zadatak i pokazali da ih u tome ništa ne može sprečiti.
“Svaki dan mi prevalimo po 160 km da bismo bili ovde, ali nije teško kada osećate pripadnost jednoj organizaciji, kada osećate pripadnost jednom timu, i na kraju krajeva to je neki dug koji mi treba da damo državi i ovom narodu. Mi smo lekari koji su školovani u Srbiji, koji rade za Srbe, koji rade za srpski narod, pa i platu primamo iz srpskog budžeta i to je nešto što treba da vratimo kao dug ovom narodu. Ja to tako osećam i većina mojih kolega ovde”, kaže doktor.
Rame uz rame sa lekarima stoje medicinske sestre, među kojima je Olgica Ćirić, koja ne samo što mesecima neumorno trči oko svakog pacijenta, a hiljade ih je teških ovuda prošlo, već joj nije teško i da se nađe u ulozi berberina.
“Dečko koji je ’87 godište trenutno je u intenzivnoj nezi i prošlo dežurstvo imao je želju da se obrije i da se ošiša, pa je čekao je tehničara. Ja sam ga pitala: Je l’ dozvoljavaš meni to da uradim? Obrijala sam ga, ošišala, a kad sam ušla pre neki dan nekim drugim poslom i samo sam prošla pored njega, on meni kaže: ‘Pa dobro, gde si ti? Ja te čekam četiri dana da dođeš na dežurstvo, a tebe nema celi dan’”, ispričala je Olgica.
Nega pacijenata nije laka, ali kada se na nju nadovežu i druge muke koje ljudi zaposleni u kovid bolnici u Kruševcu imaju, potrebna je lavovska energija i odlučnost. Tako je medicinska sestra Sanja Tomović prošla kroz veliko iskušenje i brigu kada je prilikom rada u noćnoj smeni morala da ostavi svoje bolesno dete.
“Moje dete je bilo kući bolesno sa temperaturom 40, ali ja sam bila u bolnici i radila noćnu smenu sa nekim ko isto ima decu. Stegne se grlo, ali moram. Mora dalje”, priča ova majka i još jedna heroina bolnice u Kruševcu.
Glavna sestra Gordana Dragošev kaže da zidovi ove bolnice pamte mnogo toga lošeg, ali i mnogo dobrog jer dosta pacijenata izašlo iz bolnice zdravo, živo, pa i veselo.
“Možda ću najviše da pamtim zdravstvene radnike i tu borbu u koju oni ulaze i bore, bez obzira što rizikuju svoje zdravlje. Ta mlada lica koja nemaju životno iskustvo da mogu da se nose sa tim bolom, smrću, patnjom, ljudskim prosto, ali opet oni imaju tu radost koja nikada nije prestala. Radost života i radost uopšte da se sa svime time nose”, ispričala je Gordana Dragošev.