Svaki razgovor s njom je podsetnik da ovakve žene još uvek postoje, čak i u njenim godinama. Živi sa svojom mačkom, izlazi, druži se i kaže da nije neko ko pati za prošlim vremenima.
Teško da može da se nađe neko poput Lepave Lepe Lukić (82). Ne samo što joj je bog dao božanstven glas, već iz nje izbija ono najlepše i najvrednije s našeg tla.
Velika slava i bogat buran život učinili su je jakom i samosvesnom, na zemlji sa obe noge i ličnošću koja oduševi nakon prve rečenice.
Gledajući emisije u kojima učestvujete i nove fotografije, niko vam ne bi dao toliko godina.
- Ja ne bih ni primila. Mogu da daju koliko hoće, ne bih uzela (smeh).
Izgledate negovano. Da li je u pitanju način života, umerenost u svemu?
- Ma nisam umerena. Niti šetam, niti radim vežbe, ništa! Sve je to prirodno, čista genetika. Povukla sam na majku.
Kako vam pada ova zima? Svi se žale da im nikada nije bilo tako hladno, da je loše grejanje...
- Ja nemam veze s tim. Na zidovima imam mermoterm ploče, tako da ne zavisim koliko će grejanja da mi puste. Greju me fantastično, puštam koliko ja hoću.
Što se tiče straha od korone?
- Ma nemam straha! Idem kuda ja hoću. Ne odlazim da sedim po kafićima, odem u prodavnicu, apoteku... Na snimanjima oni kamermani i ostali mogu da imaju koronu i da mi prenesu. Ali idem i nikom ništa. Zasad.
Imate li zaštitu, maske?
- Kakve maske?! Pa gde one mogu da te zaštite?! Dobar mi je imunitet. To je sve.
Dakle, sada kupimo plodove onoga što smo zaslužili u životu? I izgled i zdravlje?
- Jeste, baš tako. A ja sve to posedujem. Zdrava sam, puna energije, ništa mi nije teško. Ne volim da stanem zato što nisam žena koja voli da se zatvori u četiri zida. A traže me svuda, hvala bogu.
Zašto vas traže?
- Zato što sam kvalitet, duhovita, ovako izgledam u svojim godinama... Znači, ostvarila sam mnogo toga. Verovatno zaslužujem to čim me zovu. Imam ogledalo. Kad bih bauljala po podu, ko bi me zvao? Da nosim četiri štapa i da se zgučim, znaš kad bi me zvali... Ovako, još sam treba (smeh). Šalim se, more.
Šta bi bilo s nama da nema smeha?
- Hvala bogu. A niko se ne smeje. Sem mene.
Imate li s kim da se smejete?
- Što da nemam? Imam, valjda, prijatelje i društvo. Nisam ko ćuk sama. Krećem se, viđam ljude. Ne idem da lupetam po restoranima, nije to za mene. Ali ne bih da sedim kod kuće i gledam u jednu tačku. Neću sebi da dozvolim da padnem u depresiju.
Nije vam se u životu dešavalo da padnete duhom?
- Što da padnem kad mi se u karijeri ispunilo sve što može da se ispuni?! Kako da padnem kad trajem toliko dugo! Vidite i sami da nisam pala. Ne treba na to ni da odgovorim.
A da li ste padali emotivno, zbog porodice, partnera?
- Ne, ne. Ne bih ja ni sekunde trpela u ljubavi. Dok ide, ide. Kad ne ide - doviđenja. Normalno je da kad voliš nekoga patiš malo, ali mene niko nije ostavio. Ja sam ih sve ostavljala. Kad pogreše, ostavim ih. Nisam bila silna Jerina. Bila sam sa običnim ljudima. Mnogo su me voleli, i ja njih. Nisam gledala da li ima pare, da li je popularan... Ako mi se dopadne, ja sam sa tim čovekom.
Na šta ste padali kod muškaraca? Na izgled, pamet, duhovitost?
- Izgled, izgled. I da bude dobar čovek. U kući nisam dala da osete da sam Lepa Lukić. To sam bila za publiku, a za partnera sam bila skromna. Nisu se usuđivali niti tražili da im ugađam. Voleli su me. Ako se nešto poremeti, ja kidam i idem dalje. Nikoga nisam ugrozila, uzimala muževe koji su oženjeni, pa da ih razvodim. Nije me zanimao čovek koji ima ženu jer neću da delim nikoga - bude sa mnom, pa ide kući kod žene. Šta će mi taj? Ako ga voliš, hoćeš ga za sebe.
Važi li kod vas ono "da ostanemo prijatelji"?
- Ne možemo da ostanemo prijatelji! Kako? Do juče smo se voleli i rastali, a sad prijatelji? Možemo da budemo u dobrim odnosima, da se pozdravimo. Šta da se zivkamo? Da je moglo, ne bismo se rastali.
Prva ste javna ličnost koja je pre više decenija priznala da veoma pati što nema dece. Ima li još tragova te patnje?
- Prevazišla sam, to nije više to. Ali, da sam kao ovi roditelji koji imaju nevaljalu decu... Zamisli, unuk ubio babu. To da doživim? Bolje da ih nemam nikad. Verovatno je bog mislio na mene. Ko zna koliko bih razmazila to dete (smeh). Imam macu koja je kao dete. Kažem joj: "Kćeri, dođi kod majke", i ona odmah dođe. Sve čuje i sve razume. Nisam je dresirala, ali izgleda da se izdresirala sama.
Kako izgleda?
- Šta kako izgleda? Lepa ko lutka!
Crna, bela, šarena?
- Bela, malo šarena. Zove se Maza, jer mnogo voli da se umiljava. Ona mi je prva mačka u životu, ima devet godina. Nisam sama kad nju imam, ona mi je velika ljubav. Odem na snimanje, ostavim joj granule i vodu, ima svoj toalet. Veterinar joj dolazi kući. Negovana je, pala joj kašika u med kod mene, ne zna da nešto nema.
Kako stoje odnosi u porodici? Imate bratanca, koga volite i on vas.
- Nije on više mlad, 60 mu je. Ima sina i ćerku, to je sve moje. Samo njih imam od najuže familije. Pomažem, dajem, volim... Normalno je da će da me prave od blata kad im sve živo pružam. I nema potrebe za pitanjem u kakvim smo odnosima. U odličnim.
Kako vam pada odlazak mnogih kolega s kojima ste godinama nastupali i družili se?
- Šta ćemo, to je život. Žao ti, ali da povratiš, ne možeš nikoga.
Da li vas je smrt nekoga od njih posebno pogodila?
- Merimina. S mnogima sam nastupala, čuli bismo se telefonom, ali jedino sam se s njom družila.
Gajite li neku želju koju biste voleli da vam se ispuni, poslovnu, privatnu?
- Pa 50 godina sam na estradi i sad da imam neku želju?! Sve mi se ispunilo. Nisam nostalgična, ne volim da se vraćam u prošlost, ni slike ne gledam iz tog vremena, nisam za uspomene. Gledam sadašnjost, da sam zdrava i da imam snage. A pošto sve to imam, što bih tražila hleba preko pogače.
Imate li neki savet, poruku za čitaoce?
- Ma ne, šta ja imam da poručujem, neko će da me sluša! Ima da kaže: marš, bre, u p. m. (smeh)!
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
Bonus video: